Na jednom od mojih tečajeva neko je iznio sledeće zapažanje: “Želeo bih sa vama da podelim nešto divno što mi se dogodilo. Gledao sam jedan film u bioskopu, a nakon toga sam otišao na posao. Tada sam imao poteškoće s tri osobe u svom životu. Zato sam rekao: "Dobro, izaći ću iz sebe kao što sam naučio gledajući film."
Nekoliko sati razmišljao sam o svojim osećanjima, i uvideo sam kako su moja osećanja prema tim ljudima bila jako teška. Rekao sam: "Zaista ih mrzim." I zatim: "Isuse, šta ti možeš da učiniš u pogledu svega toga?"
Nekoliko trenutaka kasnije počeo sam da plakačem jer sam shvatio da je Isus umro za te iste ljude i da sami sebi ne mogu pomoći što su takvi kakvi su.
To poslepodne morao sam da idem u kancelariju gde sam razgovarao s tim ljudima. Rekao sam im kakve sam poteškoće imao i složili su se sa mnom. Nisam se više ljutio na njih i nisam ih više mrzeo.”
Svaki put kada imate negativna osećanja prema nekome, živite u svetu obmana. S vama nešto ozbiljno nije u redu. Ne vidite stvarnost. Nešto se u vama mora promeniti, ali šta ljudi obično rade kada imaju negativna osećanja? “On je kriv. Ona je kriva. Ona se mora promeniti.” Ne! Sa svetom je sve u redu. Vi ste taj koji (ta koja) se mora promeniti.
Neko od vas mi je pričao o zavodu u kojem radi. Tokom svakog sastanka neko bi rekao da je hrana odvratna, a žena koja služi hranu bi tada planula. Poistovećivala se s hranom. Mislila je: “Svako ko napada hranu, napada mene, osećam se ugroženom.” Ali “ja” nikada nije ugrožen, samo “pripadajuće” je ugroženo.
Ali, što ako ste svedok neke očigledne nepravde, nečega što je očigledno i objektivno pogrešno. Zar pravilna reakcija ne bi bila reći da se to ne bi smelo događati? Zar ne biste trebali da se umešate u ispravljanje nečega što je krivo?
Šta biste učinili da vidite da neko zlostavlja dete? Nadam se da niste mislili da sam rekao da ne biste trebali ništa da učinite. Rekao sam da biste bili puno delotvorniji kad ne biste imali negativna osećanja, puno delotvorniji.
Budistički monah objasnio šta je čudo: Njegove reči će vam promeniti život! (VIDEO)
Jer kad vas obuzmu negativna osećanja, postajete slepi – “pripadajuće” stupa na scenu i sve se zapetlja.
Pre ste imali jednu poteškoću na leđima, a sada imate dve. Mnogi pogrešno misle da, ako nemaju negativna osećanja kao što su ljutnja i zlovolja, da onda ništa ne čine u pogledu situacije u kojoj se nalaze. A, ne, ne! Ne morate da imate negativna osećanja da biste mogli da delujete.
Postaćete veoma osetljivi za stvari i ljude oko sebe. Ono što ubija osetljivost je ono što mnogi nazivaju uslovljenost ega: kada se tako poistovjećujete s “pripadajućim”, da se nagomila previše “pripadajućeg” da bi stvari mogao videti objektivno, iz odstojanja.
Kada započnete delovanje, vrlo je važna sposobnost gledanja stvari s odstojanjem, a negativna čuvstva to sprečavaju.
Kako ćemo onda nazvati onu strast koja nam daje ili u nama podstiče energiju s kojom možemo nešto da učinimo u pogledu objektivno zlih stvari? Bilo kako bilo, to je akcija, a ne reakcija.
Neki se od vas pitaju postoji li neko sivo područje u kojem se za nešto vežemo, pre nego što se s time poistovetimo. Recimo da vam umre prijatelj. Čini se da je ljudski i normalno da osećamo tugu zbog toga. Ali kakva je reakcija? Samosažaljevanje? Zbog čega biste bili tužni? Razmislite o tome.
Ono što ću sada reći zvučaće vam strašno, ali kao što sam već rekao, ja dolazim iz nekog drugog sveta. Vaša reakcija je lični gubitak, zar ne? Žao vam je zbog vas samih i zbog drugih ljudi kojima je vaš prijatelj donosio radost. Ali to znači da vam je žao drugih ljudi kojima je žao za sebe. Ako im nije žao zbog sebe, zbog čega im je onda žao?
Nikada ne osećamo tugu kada izgubimo nešto čemu smo dopustili da bude slobodno, što nikada nismo pokušali da posedujemo. Tuga je znak da sam svoju sreću barem u nekoj meri učinio zavisnom od stvari i ljudi. Tako smo navikli da slušamo sve što je suprotno ovome da to što govorim zvuči nečovečno, zar ne?
Antoni de Melo
Mudre reči mistika Osha: Razmišljajte ovako i bićete srećni, a brige će nestati!
