Donosimo vam iskrenu priču vladike Andreja:
"Bio sam u Cirihu i trebalo je da putujem za Bern. Voz je, nažalost, već otišao i sledeći je išao tek za sat vremena. Iskoristio sam tu priliku da u jednom restoranu jedem moj omiljeni meni – kobasice sa pasuljem.
Na blagajni sam platio, odneo moj tanjir na svoje mesto i zaboravio sam kašiku. Ustanem, uzmem kašiku, i kad sam se vratio, vidim na mom mestu sedi neki čovek, koji se služi mojim tanjirom!
I ja gledam, mislim se šta je ovo, da nije skrivena kamera? Gledam oko sebe i kažem, pazi sada, oni verovatno hoće da vide reakciju… Sednem pored njega i gledam ga kako jede moju kobasicu i moj pasulj i pitam ga ‘Je l’ ukusno?’. Kaže, vrlo je ukusno. ‘To me raduje’, kažem”, priča vladika kroz smeh.
Vladika je tad rešio da malo glumi, pa je počeo čoveku da govori kako kobasica deluje baš ukusno, a nije ni skupa… Reši vladika Andrej čoveka da pita da li može da dobije malo kobasice, čisto da proba. Čovek ga pogleda, iseče deo kobasice, nabode na čačkalicu i da mu. I dalje ubeđen da je u pitanju nekakva skrivena kamera, vladika uzme svoju kašiku pa pita čoveka može li i malo pasulja da uzme. Može, može, naravno.
I tako vladika i čovek podele i pasulj i kobasicu.
“Na kraju je sve pojeo, ustao, otišao do blagajne i vratio se za sto sa dve kafe. Popili smo kafu zajedno, on nije ništa pričao, ustao, poklonio se i otišao svojim putem. U jednom trenutku vidim da nema mog kofera pored mene. Onda vidim da nema ni moje tašne! Vidim, prevara! Ustanem, odem do blagajne, tražim pomoć, čovek mi je ukrao kofer i tašnu! A, ne, kaže službenica, eno ga vaš kofer tamo”, priča vladika Andrej.
I u tom trenutku se okrene i vidi – sve vreme je sedeo za pogrešnim stolom. Njegove torbe i njegov tanjir, sa nedirnutom kobasicom i nedirnutim pasuljem, sve vreme stoje na susednom stolu. Potrčao je za čovekom, ali on je već otišao svojim putem."
Ta priča je, kaže vladika Andrej, podsetnik za sve da ne treba suditi o ljudima tek tako.
