Sin Kariona Misirca, koji ostavi ženu i decu i zamonaši se. Zahariju uzme otac k sebi, pošto ga majka nije mogla da ishrani. Iako mlađi od mnogih staraca u Skitu, udostojio se bio većih blagodatnih darova nego mnogi starci.
Od blagodati Božje osećao je kao da mu gori cela unutrašnjost njegova. Na pitanje svetog Makarija, ko je pravi monah, odgovori Zaharija: “Onaj ko sebe neprestano prinuđava na zapovesti Božje”.
A na pitanje avve Mojseja, šta znači biti monah, Zaharija skine svoju kamilavku i zgazi nogama pa reče: “Ako čovek ne bude ovako sokrušen, ne može biti monah!” Bio velikim svetilom među monasima u pustinji, i mlad se upokojio u Gospodu, piše Srbija danas.
Sutra je početak vaseljenske radosti, da zapevamo pretprazničko otkrivenje, jer evo Gavrilo dolazi, noseći Djevi blagovest i kliče Joj: Raduj se, blagodatna, Gospod je s Tobom!
– Šta čoveku vredi. Ti Gospode, reče. Da sva svet prostrani u svojinu steče, Kada mora danas il’ sutra umasti. A stečeno blago njega nadživeti! Šta vredi da krunu on na glavu stavi Kad je iza sebe mora da ostavi! Šta mu vredi zlato i hrpa od srebra Kad proraste trava kroz suha mu rebra! Šta pomaže svila, biser i jestiva. Kad ga sunce više ne sagleda živa! Izgubi li dušu, šta mu svet pomaže? Tel'o mu bez duše u grob se polaže. Telo mu i duša, oboje umrli. Svako svojim putem svome grobu hrli. Dva mrtvaca tada ljudi sahranjuju, Ni za jednim od njih gorko ne tuguju. O nek čuva dušu ko razuma ima, Opomenu jasnu Ti si dao svima. Duša je jedino što se može spasti. Sve drugo u svetu – i svet he propasti. O Gospode dragi, kad Tvoj savet znamo. Još i silu Tvoju i pomoć trebamo. O pomozi, blaže, našoj grešnoj duši, Dim sujete svetske da je ne uguši.
Pošto je sveti Zaharije bio odraz blagosti i mira, običaji nalažu da se vernici sutra trude da nastave tu tradiciju.
