Zlatan Stipišić Džiboni je otac je troje dece, ali ima ih i još 14 koje je “prisvojio” zato što su ih pravi mama i tata začeli posle njegovog koncerta i uz njegovu muziku. Ima urednu evidenciju o “svojoj” deci, od kojih se jedno nalazi i u Srbiji.
”Na taj ritual sam baš ponosan. Javili su mi se ljudi koji su poslušali moj savet da posle koncerta puste moj CD, legnu sa voljenom osobom bez pidžama i puste prirodu da odradi svoje. Tako da po mojoj računici taj mali Novosađanin sad ide u treći osnovne", kaže Džiboni.
U čemu je tvoja Tajna veština?
”Mislim da je u tome što nisam pisao hitove. Dva puta u životu sam to probao i to su mi bile najgluplje i najgore pesme. Uvek sam pisao pesme koje bih ja voleo da slušam i onda se dogodila čarolija da je jedan broj ljudi te pesme osetio kao svoje. Neki drugi bi na moj mestu poludeli jer se dešavalo da neke pesme pronađu svoju publiku tek posle pet, šest godina. Za neke stvari potrebno je vreme da bi postale ono pravo, treba vremena da ljudi nađu svoj put do tih pesama. To je ta tajna veština.”
Ljubav je glavna tema?
”Ljubav je neistražena misterija. Zamisli samo, na planeti živi sedam milijardi ljudi, tri i po milijardi žena i muških i to ludilo od tri i po milijardi ljubavi i nijedna ista.”
Da li si ti glavni akter u svojim pesmama?
”Moje pesme imaju veze i sa mnom ili sa mojim bliskim ljudima. Ako neke pesme nisam doživeo, onda sam ih uz bliske ljude proživeo. A ovo drugo, ponekad analiziram sebe ali pre svega kroz racionalne postupke, gde sam pogrešio, da li sam nešto dobro uradio, ali priznajem da se ne upuštam u analizu sebe i nekog svog duhovnog sveta. Racio nije baš najbolji prijatelj inspiraciji.”
Čime se baviš kad se ne baviš muzikom?
”Da budem iskren, ničim! Zato sam i dosadan trač rubrikama, jer ne mogu da im ponudim te gluposti. Medije gledam kao neku gladnu aždaju koju anonimni ljudi stalno vuku za rep i viču „vidi me, vidi me, primeti me. I u jednom momentu aždaja se okrene, strpa ga u usta, e onda ovaj počne da viče: vrati mi moju privatnost, nemoj da me slikaš pijanoga s ljubavnicom. Ali, već je kasno, aždaja ga pojede i cela džungla je srećna. Aždaju nikad nisam vukao za rep.”
Zašto Beograd obilaziš?
”Svi menadžeri koje sam poznavao od pre 25 godina, promenili su svoja zanimanja. Nekad su bili menadžeri, a sada su vlasnici restorana, glavni urednici u novinama, Sale Dragić je na primer postao kompozitor i uglavnom su svi u nekim novim poslovima. Pojavili su se novi, mladi ljudi s kojima sam trebao odnos da izgradim od početka. Morate da znate da se ovaj posao radi s dosta improvizacije i instinkta. Moja reputacija i karijera nisu igračke koje ćeš da daš, a prvi put ga vidiš. Ipak se pojavila ekipa u koju imam bezgranično poverenje. A u ovom poslu poverenje je osnovna stvar.
Imaš li strah od koncerta 25. oktobra?
”Nikad nemam strah od koncerta, već da li će sve da funkcioniše kako treba. Nemam strah kako će me prihvatiti u Srbiji jer ja nisam projekat neke velike halabuke, propagande. Ljude do kojih sam došao, došao sam pesmom koju su prepoznali kao svoju. Očekujem da će koncert u Beogradu biti vrhunski. Mora da bude.
Pratiš li muzičare iz Srbije, osim Đorđa Balaševića čiji si veliki fan? ”Đorđe je velemajstor. Čak i da ništa nije snimio nakon 1986. ostavio bi neizbrisiv trag. Rekao bih da imate dobre repere. Mene taj rep uvek uzbuđuje, zato što to ne znam da radim. Reperi su kolumnisti, idu pravo u glavu.”
Da li bi pisao pesme za narodnjake?
”Ne. Ne bih, jer postoje ljudi koji bi to napravili puno bolje od mene. U to se ne bih upuštao.”
Imaš pravilo da na kraju koncerta kažeš publici da oni koji su popili ne sedaju za volan.
To govorim već pet godina jer sam shvatio da ne bi mogao da izdržim da neko dođe na moj koncert gde se slave ljubav, nada, opraštanje, poverenje i da na kraju ne bude hepienda. Brinem za te ljude.
