Ona je decenijama čuvala, negovala i prenosila mlađim generacijama izvornu vranjsku pesmu.
Stana Avramović Karaminga je neke pesme i sama spevala, ali je, iz samo njoj znanih razloga, dugo krila da je njihov autor.
Kako neki ističu, možda njena želja da bude anonimna kada su autorske pesme u pitanju leži upravo u činjenici da ih je spevala prema istinitim ličnostima i događajima.
Početkom juna u Vranju, gde se tradicionalno održava Festival Gradske "Oću da vi pojem vranjansko" pesme autorki legendarne pesme "Dimitrijo, sine Mitre", Stani Avramović Karaminga otkrivena je spomen-bista u centralnom parku.
Pesma inspirisana tragedijom
Rođena je 1897. godine kao najmlađa ćerka Tome i Magde. Do udaje je živela u vranjskom naselju Odžinka sa roditeljima i sestrama. Udala se za Voju Avramovića, koji je po zanimanju bio vozač i imao svoju mehaničarsku radnju u Beogradskoj ulici, preko puta kuće u kojoj su stanovali.
Pesmu “Dimitrijo, sine Mitre“ ispevala je 1919. godine, inspirisana tragičnom sudbinom svog rođaka, u čiju se sudbinu umešao njen otac Tome Karaminga.
Dimitrije je bio sestrić njenog oca, koji se iz ljubavi oženio sa prelepom ženom, koja se isto zvala kao i autorka pesme, Stana, o čijoj lepoti se nadaleko pričalo. Nažalost, njih dvoje nisu imali dece, a pritisak na Stanu da ostane u drugom stanju je bio neizdrživ.
Njena svekrva Bosa je bila veoma nesrećna i stalno im je prebacivala zbog toga. Prema pisanju imala je običaj da im javno dovikne kada bi zajedno odlazili u crkvu: "Ajde, sine, ajde, pa i dete povedi!"
Prebacivanju nesrećnoj ženi što ne ostaje trudna uskoro se pridružio i sam Dimitrije, pod pritiskom nezadovoljne majke.
– Badava, Stano, tvoja ubavinja, kad nesi rodila muško ili žensko. Svi se kunev u deca, a ja u tebe! – govorio je.
Očajna, već na pragu četrdesete godine, izmučena emocijama, Stana je bila toliko očajna da je nameravala da se obesi i svima prekrati muke. Međutim, da bi spasao njihov brak, umešao se Toma Karaminga i posavetovao Dimitrijevu suprugu da zatrudni s drugim čovekom.
– Ja ću greh da nosim, a imati decu nije greh – rekao je Toma Karaminga.
Prema pisanju "Danasa", Stanu je savetovala i prijateljica Sofka Banina:
– Stano, ćerko, kršni malko, kršni. Ne turaj konopac na gušu.
Nije puno vremena prošlo, a Stana je ostala u drugom stanju. Bila je pošteđena svakog rada u kući i napornih poslova, ali ipak, sudbina je bila takva da je porođaj bio težak i bolan i Stana nije preživela. Iza nje je ostala beba.
Nedelju dana nakon njene smrti, Toma je odlučio da prizna istinu svom sestriću:
– E sad da znaješ… Ona je bila rodna, a ti nesi bija kadr da gu napraviš dete. Ti si kriv za sve…
To je samo potvrdilo reči Dimitrijeve majke, koja mu je stalno sumnjičila Stanu i govorila mu da često odlazi na “Đerenku” (lokalno izvorište) po vodu i da ga vara sa drugim momcima. Ali Dimitrije, je po predanju, znao da odgovari:
"Ako majko, ako majko, barem je ubava/Kad sam bećar bio, majko, porte sam ripaja/Porte sam ripaja,/Kroz Rudinu(naselje u Vranju) sam begaja, na Grudobran spaja …."
Saznavši istinu, iako je stricu rekao da mu to nije važno i da je srećan što je Stana uopšte rodila dete, jer su svakako planirali da usvoje, pa je ovako beba makar njena, koliko već sutradan, na sedmodnevnom pomenu, pred porodicom i prisutnima je rekao:
– Ovde, pored moje Stane, da me kopate
Zatim je izvadio pištolj i upucao se.
Svega tri dana posle smrti sina, od tuge je preminula i njegova majka Bosa, a ubrzo i Toma.
Ispraćaj pesmom
Prema nekim izvorima autorka “Dimitrijo, sine Mitre” pesmu o tužnoj sudbini svog rođaka napisala je u noći kada joj je majka, na samrtničkoj postelji ispovedila celu priču. Prema drugima, priču joj je ispričao lično njen otac Toma.
Ono što je pouzdano je da je pesmu dugo tajila, a sve do svoje smrti 1969. godine, Stana stalno joj je nešto dodavala i oduzimala, tako da je pesma imala nekoliko zvaničnih verzija. Pred smrt je priznala prijateljima:
– Sve nesam rekla, sve i neje za pesmu.
Pesma je bila njen život. Zato i ne čudi što je pred smrt svojim bližnjima u amanet izričito rekla da je ne oplakuju mnogo:
– Preko crno belo da mi turite i umesto suze da bude pesma.
Stana Avramović Karaminga umrla je februara 1969. godine. Poslednja želja joj je bila da na sahrani na klarinetu svira solista Kurta Ajredinović i njegov orkestar. Kako piše “Vranjska Plus”, njen pogreb bio je drugačiji od ostalih. Od kuće u Beogradskoj ulici do Šapranačkog groblja ispratila su je tri sveštenika i trubački orkestar Bakije Bakića.
– Tako je tog prohladnog petka 21. februara 1969. uz varljivo zimsko sunce i pesmu “Dimitrijo, sine Mitre“, ulicama Vranja prošla Stana Avramović Karaminga na svom poslednjem putovanju. Sa njenom smrću kao da su zauvek odlazila vremena poznatog vranjskog sevdaha.
Iza stane ostao je niz pesama, a još jedna od poznatijih je “Pišti plače Milica devojka “. Povodom 50-godišnjice od njene smrti, Grad Vranje je ustanovio jedinstveni festival vranjske pesme u čast sevdaha i duha jednog vremena koje je ostavilo dubok trag na muzičkoj sceni Srbije.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
