Akita inu ili akita je pas koji izvorno potiče iz Japana i ubraja se u najstarije tzv. primitivne rase pasa koje potiču direktno od vukova.
Psi ove rase veoma su odani i privrženi svojim vlasnicima. Malo ko ne zna priču o psu Hačiko koji je do kraja svog života, punih devet godina, svakoga dana iščekivao povratak svog gazde. Poreklo ove plemenite rase pasa vezuje se za ostrvo Honšu i pokrajinu Akita, po kojoj je i dobila ime.
Istorija razvoja akite pratila je burnu istoriju Japana. Prvobitno ime rase akita matagi ukazuje da je pas korišćen u lovu na medvede. U Edo periodu koji je trajao preko 300 godina, od 1600. do 1868. godine, Japan se nalazio pod kontrolom Togukava šoguna. Današnjim područjem pokrajine Akita u to vreme vladao je Satake klan koji je sa sobom nosio reputaciju pobunjenika i kao takav bio pod stalnim nadzorom i restrikcijama šogunata.
Kako bi samurajima omogućili nošenje oružja, Satake su podsticali borbe pasa i akita zbog svoje snage i izdržljivosti postaje omiljeni pas za borbu.
Nakon 1868. godine u Japanu dolazi do restauracije carske vlasti i ovaj period poznat je kao Meiji period. Budući da su samuraji odigrali značajnu ulogu u ovom prevratu, akita postaje pas poznat kao pas japanskih careva. Kroz istoriju razvoja rase u različitim periodima akita je menjala ne samo svoje ime, već i karakteristike usled brojnog ukrštanja sa različitim rasama, od tosa inu do mastifa i nemačkih ovčara. Akita je menjala izgled, veličinu, gubile su se prvobitne karakteristike špica i nordijskih pasa, kategorije kojoj rasa izvorno pripada. Početkom 20. veka u Taišo peridu japanske istorije sprovodeni su prvi koraci za očuvanje rase. Osnovan je pokret i fondacija za očuvanje rase.
Poslednje veliko iskušenje za akitu i njene ljubitelje bio je Drugi svetski rat. Tokom rata u Japanu bilo je zabranjeno držanje pasa. Nedostatak hrane ne samo da se odnosio na nemogućnost njihovog držanja već su u to vreme psi korišćeni za ishranu ljudi, a njihovo toplo krzno za oblačenje vojske. U tom periodu u Japanu je bilo dozvoljeno samo držanje nemačkih ovčara kao vojnih pasa, što je rezultiralo brojnim ukrštenjem akite i ove rase. Posledice su bile tragične. Nakon Drugog svetskog rata u Japanu je preživelo manje od 20 čistokrvnih akita. Sa druge strane, akite koje su sa sobom nosile i karakteristike nemačkih ovčara danas su poznate kao Deva akite.
U međuvremenu, usled migracija i prisustva stranih vojnih snaga u Japanu, rasa se proširila i na druge kontinente. U Americi je razvijena posebna podrasa – američka akita. Prvi klub odgajivača ove rase formiran je 1956. godine, a 1972. godine kinološki klub SAD prihvatio je akitu kao rasu. U to vreme između SAD i Japana nije postojao sporazum o međusobnom priznavanju pedigrea tako da mešanje krvnih linija nije bilo moguće, što je dovelo do pojave značajnih razlika i izdvajanja rase. Dok su američki odgajivači nastavili tradiciju iz 1956. godine, japanski odgajivači radili su na vraćanju rase u prvobitnu čistu rasu ukrštanjem sa Matagi akitama.
Akita inu i danas se smatra jednim od nacionalnih simbola Japana, a naziva se i psom koji u telu psa nosi dušu samuraja.
NE PROPUSTITE
Izgled
Izgled japanske i američke akite dosta se razlikuju. Dok japanska akita ima oštriju lisičju glavu, glava američke akite je šira, tzv. medveđa. Uši su trouglaste i relativno male, uspravne i blago nagnute napred. Rep je gust, dugačak i uvijen. Prosečna težina mužjaka akite je 34 do 54kg dok su ženke nešto manje, 30 do 45kg. Visina varira od 60 do 70cm. Američka akita je veća od japanske. Četiri priznate boje japanske akite su crvena, žućkasto smeđa, tigrasta i bela, pri čemu sve boje moraju imati beličastu dlaku na obrazima, stranama njuške, vratu, grudima, telu i repu. Sa druge strane, za američku akitu dozvoljene su sve boje. Iako se u SAD ne pravi razlika između ove dve vrste akite, u svim ostalim zemljama japanska i američka akita razdvojene su kao dve rase.
Narav
Akita je krupan, izuzetno jak, brz i okretan pas. Veran je svom gospodaru i uradiće sve kako bi ga zadivio. Ovo je tih pas koji retko laje. Izuzetno je čist, čak će poput mačke će očistiti lice nakon jela i ukoliko je zdrav ne poseduje jak miris. Inteligentan je i hrabar, naklonjen porodici. Kao porodični pas veoma je blage naravi i brzo će naučiti pravila ponašanja u kući.
Prema deci je nežan i zaštitnički nastrojen. Poseduje izražen instinkt za jurenjem sitnih životinja u koje se ubrajaju i drugi kućni ljubimci – zečevi, morski prasići, pa i mačke.
Sa druge strane, akita se i dalje smatra opasnim psom koji može napasti čoveka. Najčešće je nepoverljiv prema strancima prema kojima može biti agresivan, pa je neophodna socijalizacija. Takođe, mužjaci akite često su ćudljivi i nestalan i neprijateljski nastrojeni u susretu sa drugim mužjacima bilo koje rase. Ženke su uglavnom mirnije prirode, plemenitije i lakše ih je kontrolisati. Akite dužeg krzna smatraju se pitomijim. Ova rasa zahteva stalnu fizičku i mentalnu aktivnost. Veoma dobro podnosi hladnoću i može živeti u dvorištu mada će zbog svoje privrženosti biti najsrećnija u kući ili stanu pored svog vlasnika. Ukoliko provodi previše vremena sam može postati destruktivan. Iako je veran i odan, vlasnicima sa manje iskustva preporučuje se dresura.
Nega i zdravlje
Kontinuinirana i pravilna ishrana od velikog je značaja za sve vrste pasa, pa i akitu. Odrasli psi hrane se jednom do dva puta dnevno, a količina zavisi od vrste hrane koja se daje. Akite imaju osetljivu kožu pa je o njenoj higijeni potrebno voditi dosta računa. Četkanje se preporučuje jednom nedeljno, a u periodu linjanja i češće. Teže podnose visoke temperature i potrebno im je obezbediti dovoljno sveže vode.
U periodu parenja preporučljiva je konsultacija veterinara. Za samo parenje preporučljivo je obezbediti dominantnijeg mužjaka. Nakon što se ošteni, ženka akite zna biti agresivna i zaštitnički nastrojena prema štencima, pa prvih dana nije preporučljivo dirati štence. Iako je u prošlosti ova rasa patila od velikog broja bolesti danas se u principu smatra zdravom rasom. Najčešće oboleva od koronarnih bolesti, atrofije mrežnjače, može se javiti epilepsija i druge bolesti. Prosečno živi 10 do 15 godina.
(izvor: Superljubimac.rs)
