Prvo osećanje koje svaki posetioc dobije kada uđe u Novi Sad je : napokon sam kod kuće! Da li je to zbog vetrova koji donose miris Dunava, ili zbog ravnih ulica koje ne zahtevaju napor da bi se njima kretalo, ili zbog pitomih ljudi koji te prihvate kao svog, uglavnom Novi Sad je za sve ljude koji uđu u njega njihov grad! To je moj grad, to je tvoj grad, to je grad dvadesetak nacija koje su pod Petrovaradinskom tvrđavom našle svoj dom.
Da li ste znali da se davne 1748. Godine, Novi Sad zvao Neoplanta? Latinski prevod imena Neoplanta na srpskom jeziku je Novi Sad ili novi zasad – iz grada opustošenog ratovima, ponovo kreće novi život.
A ima li išta lepše nego naći se u gradu u kojem sve počinje, u kojem se rađa novi život?
I svi smo mi nešto dali tom gradu, ali je Novi Sad nama dao osećaj pripadanja. I sve što je vojvođansko nama je postalo blisko i naše.
Jedući „žutu supu“ osećam kao da je to nešto što sam radila ceo život, jer iako sam dođoška, ova supa je tradicionalno moja. Kao što je moja šunka, kobasice, kulen, gulaš, gomboce, ali i „nasuvo sa makom“...
Da bi se osetio kao kod kuće, svakog gosta vodim na neki od vojvođanskih salaša da tamo pojede začinjenu riblju čorbu ili da proba „rinflajš“. Uz dobro domaće vino, „bocnemo“ Neoplantino suhomesnato, slušamo tamburaše i čekamo da se život ponovo „uspori“, uravnoteži i postane lep.
Ono, novo, vojvođansko u meni, natera me da gostu pošaljem jednu Fruštuk kobasicu, „da mu se nađe“, uz put, da ne ogladni – jer samo oni koji su osetili kako je kad nemaš, shvataju vrednost onog što imaš.
Ako se ovih dana osećate kao da ne pripadate nigde, predlažem da odete do Novog Sada, jer ćete se tamo sigurno osećati kao kod kuće. Povratak kući je povratak sebi, na to nas Neoplanta uvek podseća.
