Proizvodnja rasada je zahtevan posao. Potrebni su idealni uslovi zemljišta, vlaga, temperatura. Tog posla prihvatila se Srebra Veličković iz Jovanovca kod Kragujevca. Nije imala drugog izbora, jer je pre 10 godina ostala bez posla, a penzija je još daleko. Njeni plastenici nisu reprezentativni, ali su funkcionalni.
Srebra nije imala drugog izbora, već ih je napravila na svojoj okućnici na svega tri ara, piše Agroklub.
Radila je u jednoj građevinskoj firmi u Kragujevcu, ali je tranzicija bila nemilosrdna prema firmi, pa i prema njoj. Da ne bi nosila epitet žrtve ekonomskog sloma, morala je brzo da smisli od čega će da živi, dok ne stigne penzija, za koju unapred zna da neće biti velika. Kako je odrasla na selu, a živi u prigradskom naselju, preispitala je svoje resurse i ubrzo se travnjak oko kuće zabeleo.
"Plastenici nisu profesionalni, ali dobri su za gajenje rasada. Odlučila sam se za povrće i to uglavnom paradajz, papriku i krastavce. Trenutno imam oko 5.000 struka paradajza, preko 3.000 paprike i 2.000 krastavaca. Kada sam počinjala pre 10 godina, za to su mi bila potrebna najmanja ulaganja", kaže Srebra Veličković.
Srebra zemlju đubri stajnjakom. Zna da je start kod svake biljke najznačajniji, ali nije u mogućnosti da koristi skupe preparate, niti hormone rasta. Nema savremene sisteme koji prate iste takve plastenike, zaliva ručno iz plastične kantice, u kojoj vodu donosi sa obližnjeg hidrofora. Ako zakasni neki mraz u proleće, dovija se kako zna i ume da rasad ne nastrada. Naučila je dosta toga za deceniju proizvodnje rasada. Grešila je, ali je i ispravljala greške. Zemlju redovno nosi na analizu pre nego što krene proizvodnja, uči od iskusnijih, mada, kaže, sada bi i ona mogla da bude nekom mentor.
Bila je primorana, jer se od nečega moralo živeti, a ona od ove proizvodnje, tvrdi, u sezoni zaradi 4.000 evra.
Svoj rasad prodaje na kragujevačkoj pijaci. Kaže, najviše se traži paradajz. Međutim, poslednjih godina robe ima dosta. Kaže, naplatiti svoj rad odnosno robu je sve teže. Na pitanje ko najviše kupuje, odgovara:
"Seljaci. Poljoprivrednici, svako ko ima zemlje kupuje veću količinu. Uspela sam da steknem poverenje kod njih. Možete da ih prevarite jedne godine, ali posle toga nikada više neće doći kod vas. Vikendaši i ovi iz grada su slabe mušterije. Uzmu po struk-dva za neku saksiju ili žardinjeru, tek da imaju nečim da se zanimaju. Dođu i kažu - dajte mi jedan čeri. Bude pomalo smešno. Ispoštujem ih kao mušteriju, ali od njih nema značajne zarade", priča Srebra.
Hrabra Srebra, koja se nije prepustila kada je kriza zakucala na vrata, ne planira da se bavi nekom drugom proizvodnjom. Tih 4.000 evra, priznaje, nije dovoljno za život preko cele godine, ali zato planira da podigne još neki plastenik u kome će gajiti rasad.
