Život je borba

Lako je biti žrtva, hajde budi heroj: Svaka žena ovo mora da nauči kao Oče naš!

Žrtva će voditi računa o svemu i svima, a ponajmanje o sebi samoj. Ustrajaće u mučeništvu, veličati dobrotu koja prelazi granice zdravog razuma
Lifestyle 04.03.2017. - 14:37h Autor: ingriddivkovic.com
Foto: Thinkstock

"Mogu li te nazvati?, pisalo je u malom oblačiću ispod njenog imena. Možeš naravno. Ali hajde da se čujemo uveče, imaću više vremena. Hajde u 21, kod tebe će to biti 22 sati. Može? Može, draga.

 

Želela sam da je čujem. Nisam dugo. Valjda od poslednjeg razgovora pre nekoliko meseci.

 

Tada smo obe vodile neke svoje unutrašnje bitke i previranja, tada smo obe, svaka na svojoj strani sveta izgovarale ono što je želela da čuje ova druga. Ona je tada radila posao koji je, kako sama kaže morala da radi, a koji nije volela, uz to bila u vezi koja je nije ispunjavala i u kojoj nije videla budućnost. Ukratko, činila se nesrećnom i izgubljenom.

 

Da vam nešto kažem. Nikada se nikome nemojte opravdavati za svoju sreću i svoj uspeh. Nikada. Pa bila to vaša najbolja prijateljica ili prijatelj, vaša rođena sestra ili brat, muškarac ili žena s kojom živite. I nikada nikome nemojte da ćutite, skrivate se iza zavese prosečnosti, umanjujući tako ono što radite i ono što jeste. Ja sam to učinila nekoliko puta, i svaki put mi se obilo o glavu, čineći me tako hladnijom, čak licemernijom nego da sam toj osobi otvoreno rekla. Draga srećna sam, ako ti nisi, zar i ja moram da budem nesrećna?!

 

Ne, ja to nisam učinila. Ne znam zašto. Valjda zato jer sam mislila da sam svima njima, pa tako i njoj, dužna svoju tugu, svoje suze. Valjda zato jer sam mislila da će me voleti više ako budem poput nje, ako je podržim u njenoj žrtvi, njenom očaju, ako je poguram još dublje u nju, i ako joj olakšam, tako da joj navedem bar stotinu razloga, istinitih, lažnih, zar je bitno, i ako joj kažem da nije ona kriva za ono što joj se događa (i nikada nije ni bila) nego je do sveta. Prokletog sveta koji nas uništava i koji pravi od nas najveće živeće žrtve. One koje su još uvek žive, ali koje lagano umiru. Iznutra.

 

Kad neko hoće da vas ponizi i uvredi: Samo jedan potez i izaći ćete kao pobednik!

 

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Kako je lako postati žrtva sopstvenog života. Ma ne možete ni da zamislite kako je to lako. Puno lakše nego išta drugo u životu. Ide to nekako samo od sebe, kao podmazano. Otvoriš oči, uvučeš dah, navučeš masku, popiješ kafu na tašte, zapališ cigaru, upiješ sve negativne slike sveta, spremiš se vešto izbegavajući ogledala, stisneš zube, stisneš kvačilo, kreneš, izbegneš sebe, ali ne izbegneš gužvu, odradiš to što imaš, često preko one stvari, ljutito i rezignirano u isto vreme, izgubiš živce, izgubiš tih osam sati, baciš ih u vetar, nepovratno, skupiš stvari, skupiš bol, vratiš se odakle si krenuo i onda staneš, izdahneš. Preseče te bol u duši.

 

Otvori se rupa u tebi u koju bi nešto želelo da uđe. Nešto drugačije, srećnije, potpunije. Ali tamo ne uđe ništa, jer tamo već odavno nema mesta, tamo se već odavno nalazi toliko toga, toliko onog Ja to ne mogu i toliko onog Ja to ne znam da bi trebalo još stotinu rupa da se isprazni sve ono što NE valja, što žulja i steže.

 

Pa da se napravi jedna nova rupa. Puno veća, koja bi primila samo ono Ja to mogu i Ja to znam. Ono pozitivno, ono uporno i ono borbeno koje živi u nama, ali ne živi s nama. Gde smo pogrešili? Kada smo se pomirili s punim rupama ničega? Kada smo se odučili za ulogu žrtve, a ne heroja? Zbog koga i zašto?

 

Poslednji put kada smo se čule rekla mi je ovo: "Osećam se užasno jer ne mogu da radim ono što volim, jer ne mogu da govorim ono što mislim, osećam se kao da ne mogu da dišem." Bolelo me je njeno Ne u samo nekoliko minuta. Bolele su me njene NE ispunjene rupe. Poslušala sam je. Utešila na svoj način. Ohrabrila, pogurala malo napred. Rekla sam joj da sam tu, i da na mene uvek može da računa, ali ono što sam joj ostala dužna da kažem jeste to da pre svih ostalih, ona mora da nauči da računa samo na sebe. Da, na sebe.

 

Zašto je ignorisanje majka svih osveta: Ovako inteligentni ljudi pobeđuju spletkaroše!

 

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Večeras smo se ponovno čule. Nisam znala šta da očekujem od razgovora, pa sam očekivala ništa. Glas joj je bio drugačiji. Mekši, podatniji. Kako je govorila, meni se razvlačio osmeh. "Draga moja, puno se toga dogodilo u ovih nekoliko meseci. Previše toga. I tebi, a i meni", rekla je vrlo mirnim glasom.

 

Rekla mi je da se preselila u drugi grad i da je srećna. Da je propala veza danas iza nje, da je ispunjena novim poslom koji radi, ljudima s kojima se druži, da još uvek žudi za srećnom vezom, ali zna da će i to doći, ukoliko bude otvorena i svoja. Ta žena je postala heroj svog života, pomislila sam u predahu između uzdaha. "Srećna sam zbog tebe. Zaslužuješ to i više od toga", rekla sam vrteći u glavi njenu priču i njen trnovit put.

 

Da. Mogla je da odustane, imala je sve moguće karte za odustajanje, ipak nije. Srećna sam da nije. Samo ona zna šta ju je prenelo sa strane žrtve na stranu heroja. Samo ona zna.

 

Koliko je u vama rupa? Danas? Koliko će ih biti sutra? Ima li ih uopšte i čime su ispunjene? Pogledajte žene oko sebe. Žene koje kao da su predodređene za ulogu žrtve, koje kao da žude za time. Žene koje imaju naglašenu potrebu da budu nesrećne i naći će bezbroj razloga kako bi održavale svoje stanje nesreće. Žrtva se uvek vraća u svoj brlog.

 

Žrtva ne voli da bude sama, zato privlači druge žrtve u svoj život stvarajući tako prividnu toplinu i sigurnost. Žrtva će voditi računa o svemu i svima, a ponajmanje o sebi samoj. Ustrajaće u mučeništvu, veličati dobrotu koja prelazi granice zdravog razuma. Neke će žrtve otići toliko daleko da će zavoleti svoju nesreću.

 

Pozajmi, uštedi, odloži, kupi sebi šta ti duša traži: Velika lekcija jedne mudre prabake (90)!

 

Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Molim vas, ukoliko imate takvu osobu u svojoj blizini, zastanite, dobro je pogledajte, pokušajte da se stavite u njenu kožu, ne osuđujte, razumite je. Nemojte joj okrenuti leđa, pustiti da pliva u svojoj nesreći. Takvoj osobi treba pomoći. Treba je ohrabriti. Ohrabrite je!

 

Podstaknite je da otvori svoje oči, da ne gleda život tuđim očima.

 

Neprestano slušam da treba da budemo realni. Da treba da stojimo čvrsto na zemlji, a ne u oblacima. Slažem sa time. Donekle. Ali ima jedan problem s tim realizmom koji nam nameću. Realizam nas nigde ne odvodi. On nas drži na mestu. Kada danas pogledam iza sebe shvatam da sam uvek bila sve ostalo, samo ne realna. Realizam je često izgovor za pesimizam. A izgovora u životu ne bi trebalo da bude.

 

Ljudi dragi. Počnite da radite. Ne razmišljajte. Radite. Radite zbog sebe. Radite ono što volite. Ono što vas pokreće. Osvojiti sebe veći je zadatak od osvajanja drugih. Molim vas, nemojte se bojati herojstva. Nemojte se bojati da osetite ono što još nikada niste. Nemojte se bojati da pogrešite jer samo žrtve ne greše, one su večito u pravu.

 

I ono najbitnije. Ne gledajte druge. Ne upoređujte se s drugima. Uradite najbolje što možete, s onim što imate. Probudite zaspalog heroja u sebi. Zagrlite život. I verujte u sebe! Ako ne verujete, počnite! Molim vas, nemojte se bojati da verujete. Za početak dovoljno je samo to, da verujete. Sve ostalo će doći. Bez početka nema ničega.

 

I da vam još nešto kažem.

 

Za biti žrtva, bez brige, nećete morati da učinite ništa. Za biti heroj, duboko udahnite, moraćete da učinite sve.

 

Srećno na putu, vaša Ingrid"

 

(Izvor: IngridDivkovic.com)

 

Svi smo anđeli sa jednim krilom: Rođeni između 1950. i 1980, obavezno pročitajte!

 

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs