Za verujućeg čoveka nema tuge, a za smrt bliske osobe mora biti utehe čoveku koji je u žalosti. Osnivač Svetovavedenjskog ženskog manastira u Ivanovu, arhimandrit Amvrosije Jurasov uverava nas da suze koje ožalošćeni lije nikako ne prijaju pokojniku.
"Posle smrti bliske mi osobe neprestano osećam tugu, naročito onda kad sam sama. Ništa mi ne ide od ruke. Šta ću sa sobom? Šta da učinim da izađem iz takvog stanja?”
Znate, za verujućeg čoveka nema tuge. On ne može biti sam. On nema vremena za tugu. Treba da pročita Evanđelje, Psaltir, akatiste i kanone. On ima mnogo posla. Ali, kada čovek ne radi i ne moli se, pristupa mu demon tuge i počinje da raspiruje u njemu tu strast.
Šta da se čini? Treba odlaziti u crkvu, ispovedati se i u crkvi se moliti za umrlog i za sebe, kao i za druge srodnike. To će biti ogromna koristi za nas i za umrlog.
Znam mnogo takvih slučajeva o kojima sam slušao na ispovestima. Neke je tuga savladala do te mere da je počeo da im se javlja đavo u vidu umrlog. A bilo je i ovakvih slučajeva.
Molitvom pobedio đavola: Izneo svoje muke Gospodu i dobio neočekivani odgovor!
Otišao sam u jedan sibirski grad u kome smo nekad živeli u zemunici. Posetio sam dom naših suseda. Tu je nekada živela Valentina, moja drugarica iz detinjstva s kojom sam se kao dete igrao. Čuo sam da se udala i kroz dve godine teško razbolela i umrla. Njena majka je govorila:
"Kada je Valentina umrla, svakodnevno sam odlazila na groblje. Sav grob zalijem suzama. Sedim tako jednom kod kuće i šijem, kad odjednom, čujem – neko kuca na vrata. Skinem naočari i kažem: "Slobodno".
Kad, gle – na pragu moja Valentina! U dugačkoj haljini u kojoj sam je sahranila. Ta haljina je sasvim mokra. Na tren sam zaboravila da je mrtva, pa joj kažem: "Valentina, zašto si tako mokra?"
"Od tvojih suza", reče mi.
"Nama je tamo mnogo teško kada rođaci toliko plaču za nama. Nemoj više da plačeš". Otišla je i zatvorila za sobom vrata. Skočila sam i potrčala niz hodnik, pa na ulicu – od nje ni traga.
