Ovo još jednom pokazuje koliko smo moćni. Moramo oprostiti svima, koji su nam naneli bol, čak i ako se čini da se njihovi postupci ne mogu oprostiti.
Oprostite im, ne zato što oni zaslužuju oproštaj, već zato što više ne želite da patite i trpite tu bol svaki put kada se setite kako su s vama postupali.
Nije bitno kako su vas povredili, oprostite im, jer ne želite da vas i dalje boli. Opraštanje je neophodno zbog vašeg sopstvenog duševnog isceljenja. Opraštate, jer ste milostivi prema sebi. Oproštaj je ispoljavljanje ljubavi prema sebi.
Uzmimo, na primer, razvedenu ženu. Zamislite da je deset godina bila udata, a zatim se posvađala s mužem zbog nekog njegovog užasnog postupka. Razvela se i iskreno mrzi bivšeg supruga. Čak i samo spominjanje njegovog imena izaziva kod nje grčeve u stomaku i mučninu. Emocionalni otrov je toliko jak, da više nije u stanju to izdržati. Potrebna joj je pomoć, i ona ide kod psihoterapeuta. Ona kaže: “Boli me. Sve u meni kipti od besa, ljubomore, ogorčenosti. To se ne može oprostiti! Mrzim tog čoveka!”
Terapeut joj kaže: “Treba izbaciti emocije, otpustiti svoj bes. Dajte oduška svojoj ljutnji: Uzmite jastuk i grizite ga, udarajte ga! Neka bes izađe napolje!”
Ona ide i sama stvara nastup besa, stvara svesnu eksploziju emocija. Bude joj bolje. Žena daje terapeutu stotinu dolara govoreći: “Hvala, doktore! Mnogo mi je bolje!” Na njenom licu po prvi put posle dugo vremena, pojavljuje se širok osmeh.
Rekli su joj da nikad neće naći ljubav svog života: Od toga dana sve joj se promenilo na bolje!
I tako ona izlazi iz ordinacije – i pogodite ko prolazi pored nje ulicom? Pri pogledu na svog bivšeg muža njen bes je planuo gore nego ikad. Žurno odlazi kod terapeuta daje mu još sto dolara i sprovodi još jedno "izbacivanje besa".
Eksplozija emocija u ovom slučaju može doneti samo privremeno olakšanje. Da, ona pomaže da se oslobodi deo otrova, za neko vreme čoveku bude bolje, ali ova metoda ne isceljuje samu ranu.
Jedini način da se iscele rane je oproštaj. Ta žena je morala prvo da oprosti bivšem mužu za nanesenu uvredu.
Kako saznati da li je čovek zaista oprostio?
Susret s njim više ne budi stara osećanja. Ime tog čoveka više ne izaziva burne emocionalne reakcije. Drugim rečima, dodirivanje rane ne izaziva bol – to znači da si stvarno oprostio. Naravno, ožiljak ostaje; na emocionalnom telu, kao i na koži, ostaju tragovi. Proizašao događaj ostaje u pamćenju, sećaš se svega što si preživeo, ali kada je rana zarasla, ona već ne boli.
Možda sada mislite: “Oprosti: lako je reći! Ja bih rado, ali ne uspevam.” Imamo na stotine razloga i opravdanja da ne oprostimo. Ali to nije istina. Istina je da ne možemo oprostiti, jer smo navikli da ne praštamo. Nikada nismo pokušali da oprostimo, mi smo samo ovladali umećem neopraštanja.
U vreme kada smo bili deca, praštanje nam je bilo u krvi. Pre nego što smo se zarazili opštom duševnom nevoljom, opraštali smo bez ikakvog napora, to se događalo samo od sebe. Obično smo praktično trenutno opraštali.
Pogledajte decu koja se igraju zajedno: posvađali su se, čak i razmenili udarce, a jedan sa suzama u očima trči prema majci: “Mama, on me je udario.” Dve majke stupaju u komunikaciju, koja brzo prelazi u gromku scenu, a deca posle pet minuta igraju se zajedno kao da se ništa nije dogodilo. A njihove majke? One se mrze do kraja života!
Kako poseješ, tako ćeš i požnjati: Šta je karma i kako deluje?
Nije stvar u tome da se nauči opraštanje, mi imamo urođenu sposobnost da to radimo. Ali što se događa? Uče nas upravo suprotno, a mi stalno praktikujemo neopraštanje. Naravno, vremenom smo se odvikli da opraštamo. Kakvu god da nam je uvredu nanio čovek – ne opraštamo ni za što, zauvek ga brišemo iz svog života. Počinje rat sujete. Zašto? Jer kad ne opraštamo, jačamo naš osećaj vlastite važnosti. Naše mišljenje zvuči važnije, kada izjavljujemo: "Što god bilo, ja nikada neću oprostiti! To se ne može oprostiti!"
A suština problema je u gordosti. Gordost, samoljublje nas primorava da dolivamo ulje na vatru nanesene uvrede, stalno podsećajući sebe da je to jednostavno nemoguće! Štaviše, mi smo navikli da patimo samo da bi kaznili počinitelja. Mi se ponašamo kao mala deca koja histerišu, koja samo žele da skrenu pažnju na sebe. Mi sebi pričinjavamo bol, govoreći: “Vidi što radim! Sve je to zbog tebe!”
Šalu na stranu, ali upravo se tako sve događa. Bacite u smeće svoje samoljublje, bacite ga! Zaboravite osećaj vlastite važnosti, i prosto zamolite za oproštaj.
Prvo, napravite popis svih onih od kojih, po vašem mišljenju, vi trebate tražiti oproštaj. Ako nemate vremena da se vidite s nekim ili mogućnost ga pozvati, tražite oproštaj u molitvi i u snu. Zatim napravite popis onih koji su vas povredili, – tih kojima trebate vi da oproste. Oprostite im svima, spoznajte da bez obzira što su učinili, to nema nikakve veze s vama. Ne zaboravite, svako sanja svoj vlastiti san.
Pre ili kasnije, shvatićete da je potrebno da oprostite samom sebi za sve rane i sav otrov, za sve patnje koje ste naneli sebi stvaranjem upravo takvog sna. A kada opraštate sebi, nastupa harmonija sa samim sobom, jača ljubav prema sebi. To i jest viši oproštaj – kada na kraju opraštate sami sebi. Uverenje o dobru i zlu izaziva kod nas stid za ono što smatramo lošim. Mi priznajemo da smo krivi, uvereni smo da zaslužujemo kaznu – i kažnjavamo sami sebe. Mi smo uvereni da su naši postupci toliko prljavi, da zahtevaju čišćenje. A ako iskreno verujete: "Budi volja tvoja” – to postaje vrlo realno.
U tom smislu, mi stvaramo svoju karmu, i obvezni smo da platimo za to što smo stvorili svojim verovanjem.
Ovo još jednom pokazuje koliko smo mi moćni. Međutim, da bi se izbavili od stare karme, jednostavno: dovoljno je odbaciti tu ideju, odbiti da verujete u nju – i nema karme. Nema potrebe da se pati, ne treba ni zbog čega ispaštati: stvar je završena. Ako možete sebi oprostiti, karma jednostavno nestaje.
Od tog trenutka život kao da vam počinje iznova!
