Sigurno ste mnogo puta čuli da ne treba da sudite nikome, a na ovu temu postoji čak i nekoliko poslovica.
Prvi od razloga zašto nikada nikoga ne treba da osuđujete jeste to što zasigurno ne znate sve detalje! Čak i kada su u pitanju sami akteri događaja ili ljudi bliski njima, oni su skloni da sakrivaju ili dodaju određene detalje, koji vrlo često nemaju veze sa istinom. Jednostavno, to je u ljudskoj prirodi.
Ova priča uveriće vas još jednom u to, a vi se trudite da ne sudite, da i vama ne bi bilo suđeno na isti način!
"Stariji muškarac je ušao u voz sa svojim 25-ogodišnjim sinom i zauzeli su svoja mesta. Mladi čovek je seo pored prozora. Čim je voz krenuo, mladić je izbacio ruku kroz prozor, kako bi osetio strujanje vazduha i odjednom je uzbuđeno povikao:
- Tata, vidiš li kako sve drveće ide nazad!
Stariji muškarac se na to samo osmehnuo. Pored mladog čoveka je sedeo bračni par. Oni su bili malo zbunjeni time što se 25-ogodišnji mladić ponaša kao malo dete. Iznenada je mladi čovek ponovo oduševljeno povikao:
- Tata, vidiš jezero i životinje... Oblaci putuju zajedno sa vozom!
Bračni par je i dalje zbunjeno posmatrao čudno ponašanje mladog čoveka u kome njegov otac, reklo bi se, nije nalazio ništa čudno. Počela je kiša i kapi kiše su dotakle mladićevu ruku. On se ponovo ispunio radošću i zatvorio oči. A potom je uzviknuo:
- Tata, pada kiša, voda me dodiruje! Vidiš li, tata?
Želeći da nekako pomogne, bračni par je upitao starijeg muškarca:
- Zbog čega ne odvedete sina na neku kliniku na konsultaciju?
Stariji muškarac je odgovorio:
-Samo što smo izašli sa klinike. Danas je moj sin prvi put u životu dobio vid..."
