Džoana Džinoli ima 27 godina, a zbog medicinskog sindroma sa kojim je rođena ona nema matericu, cerviks - odnosno njen grlić, kao ni gornji deo vagine. Taj sindrom pogađa jednu od 5000 žena, da bi izašla iz okvira tabu teme ona je odlučila da svoju priču podeli sa BBC-om:
"Kad je prvi put video doktora, moj otac je napravio hrabro lice. Majka to ipak nije podnela tako dobro, krivila je samu sebe narednih 10 godina, bilo je užasno gledati je takvu.
O tome uopšte nismo pričali pet godina otkako smo saznali. Ja nisam bila u stanju da pričam o tome, osećala bih se uništeno i neverovatno ranjivo.
Moja majka misli da je odgovorna jer je nešto pogrešno uradila tokom trudnoće, pokušala sam da joj obasnim da nije do nje - do gena je. To je stanje koje je stigmatizirano, a najbolnije iskustvo mi je bilo to što me dečko ostavio nakon što je saznao...
Bila sam verena, imala sam 21 godinu i živela u Atini. Nakon što sam verenika uputila u sve detalje svog sindroma, prekinuo je veridbu. To je sve u prošlosti i sada sam dobro.
Proteklih pet godina, na sreću, u srećnoj sam i ispunjenoj vezi, on je otpočetka znao za moje stanje i bez obzira na to želeo je da bude sa mnom.
Razočarana majka otkrila: Kako sam jednom odlukom upropastila i decu, i sebe!
Smatram se jako srećnom.
Mama me sa 14 godina odvela doktoru jer još nisam dobila menstruaciju, a on me samo spolja pregledao i to je bilo to. Tek u dobi od 16 godina sam otišla u bolnicu na pregled te su zaključili kako nemam vaginalni tunel te da imam Rokitansky sindrom.
Budući da sam rođena sasvim bez vagine, lekari su morali hirurški sredili stvar da mogu normalno konzumirati seks.
Sve je prošlo O.K., dve nedelje sam ležala u bolnici bez ustajanja, a onda sam mesecima radila vaginalne vežbe kako bih proširila svoj novi vaginalni tunel, a sve je to bio revolucionarni zahvat u tadašnjoj grčkoj medicini.
Vagina koju su mi doktori napravili bila je mala i uska te mi je uzrokovala bol prilikom seksa, a onda su još jednom rezali da bi "proširili ulaz" u tkivu.
Nakon toga sam bila fizički O.K., ali psihički baš i ne. To je bio teret, kao nešto čega se ne možete rešiti. Imala sam momke koji su me psihički zlostavljali, a zbog toga godinama nisam mogla ostvariti normalnu ljubavnu vezu. To mi je stanje ukralo mir, sigurnost, sreću. Imala sam ogromnu prazninu koju nisam znala kako da ispunim, pa se ispunilo sramotom, krivicom i besom. Sada je prošlo 10 godina, pa iako se ponekad osećam loše više se ne stidim.
Shvatila sam da to ne mogu promeniti, moram sa tim živeti. Prvih par godina sam se borila sa depresijom, napadima panike i tugom, ali to me sve naučilo važnoj lekciji - ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo.
Moja supruga (30) se ugojila: Više ne mogu da zamislim seks sa njom!
Sve to me učinilo puno zrelijom i na tome sam zahvalna.
Definisalo me kao čoveka i ne pravim planove za budućnost već živim dan po dan. Za to ne zna puno ljudi oko mene, želela sam da to čuvam kao tajnu, a mama je rekla samo užoj porodici. Nije pametno govoriti svima jer ljudi samo bezrazložno sažalijevaju.
Nisam mogla pronaći grupu za podršku u Grčkoj, ponekad mi se činilo kao da živim u Srednjem veku. Volela bih jednog dana da budem majka, barem u nekom obliku, bilo biološki, kroz surogat ili da usvojim. Majka nije samo ona koja rodi, već ona koja brine o detetu. Jako volim decu, videću šta će biti...
Oslobađajuće to što o tome govorim i želim pružiti podršku svakoj ženi koja je u istoj poziciji. U sebi sam pronašla snagu jer želim da pomognem upravo njima, jer ako nećemo međusobno pomagati jedni drugima, ko će nam pomoći? Razgovor o tome nam daje snagu."
