U samom srcu Rostova na Donu, grada na jugu Rusije, u Puškinskoj ulici nalazi se neobična stara vila koju krase kameni lavovi. Većina prolaznika pored nje prolazi ne sluteći kakva se priča krije iza njenih zidova. Tek poneko zastane pred granitnom pločom na fasadi, na kojoj piše da je upravo tu nekada živela Sabina Špilrajn (1885–1942), psihoanalitičarka i učenica dvojice velikana psihologije – Karla Gustava Junga i Sigmunda Frojda.
Njeno ime danas nije ni približno poznato koliko bi trebalo da bude, a iza njega krije se život ispunjen tragedijom, kontroverzama, velikim strastima i naučnim otkrićima.
Sudbina Sabine Špilrajn bila je toliko neobična da bi se lako mogla pomešati sa zapletom romana. Sa samo 19 godina našla se u psihijatrijskoj bolnici, gde je upoznala mladog lekara koji će postati jedna od najpoznatijih figura u istoriji psihoanalize. Njihov odnos zauvek će obeležiti njenu biografiju, ali i zaseniti ono što je možda bilo mnogo važnije – njen izuzetan doprinos nauci.
Nervni slom je doveo do Junga u Švajcarskoj
Sabina Špilrajn je 1904. godine završila Žensku gimnaziju „Katarina” u Rostovu na Donu, osvojivši zlatnu medalju. Govorila je četiri jezika, briljantno svirala klavir i planirala da upiše univerzitet. Njena budućnost delovala je jasno i svetlo.
Međutim, neposredno pred završetak školovanja, njena mlađa sestra umrla je od tifusa. Sabina – koja je odrastala u složenoj porodičnoj situaciji, gde je oca, prema njenim sopstvenim rečima, „volela uz bol” – nije mogla da podnese taj šok. Počeli su napadi histerije, nervni slomovi i seksualne devijacije. Devojka koju su svi smatrali detetom-genijem postala je pacijentkinja psihijatrijske bolnice.
Roditelji su učinili jedino što su mogli: poslali su je u Švajcarsku. U to vreme, to je bila jedina evropska zemlja u kojoj su žene mogle da steknu visoko obrazovanje. Ipak, u Švajcarskoj Sabina nije završila na univerzitetu, već u klinici „Burghelcli”.
Tu ju je sudbina spojila sa čovekom koji će joj promeniti čitav život – mladim lekarom po imenu Karl Gustav Jung.
Devetnaestogodišnja Sabina postala je prva pacijentkinja na kojoj je Jung primenio Frojdovu psihoanalitičku metodu. Lečio ju je od histerije, a lečenje je bilo uspešno: Špilrajnova se ne samo oporavila, već se i zainteresovala za psihoanalizu.
Međutim, između lekara i pacijentkinje dogodilo se nešto neočekivano. Njihov odnos prerastao je u ljubavnu vezu. Prema rečima istraživača Alda Karotenuta, Jung je zapao u stanje „psihotičnog kontratransfera”. Sabina je postala više od obične pacijentkinje i više od obične studentkinje. Postala je njegova muza, njegova zavodnica, njegova tajna.
Ova priča postala je naširoko poznata u Cirihu, a kasnije je poslužila kao inspiracija za filmove, uključujući ostvarenje Dejvida Kronenberga „Opasni metod”, u kojem Kira Najtli tumači lik Sabine. Film sadrži dosta fikcije, ali suština je istinita: Spilrajnova nije bila samo žrtva okolnosti. Ona je bila ličnost. I postala je izvanredan psihoanalitičar.
Stekla je diplomu psihologa i poznanstvo sa Frojdom
Godine 1912. Sabina Spilrajn je odbranila doktorsku disertaciju i tako postala prva žena u Evropi koja je stekla diplomu iz oblasti psihologije. Počela je da se dopisuje sa Sigmundom Frojdom, koji ju je u početku posmatrao samo kao još jednu studentkinju. Međutim, ubrzo je shvatio da je ova Ruskinja sposobna za mnogo više.
Iste, 1912. godine, Spilrajnova je objavila rad koji je zauvek promenio psihoanalizu. Nosio je naslov „Destrukcija kao uzrok nastajanja”.
U tom radu, Spilrajnova je prva formulisala ideju da u ljudima koegzistiraju dva nagona: nagon za životom i nagon za uništavanjem. Iznela je tezu da destrukcija nije samo patologija, već neophodna faza razvoja, transformacije i rađanja nečeg novog.
Bio je to genijalan uvid. I Frojd ga je čuo.
Osam godina kasnije, 1920. godine, Frojd je objavio svoje čuveno delo „Iznad načela zadovoljstva”, u kojem je uveo koncept „nagona smrti” – Tanatosa. Nikada nije direktno naveo Spilrajnovu, ali istraživači su uvereni da su upravo njene ideje činile osnovu te teorije. Ona je „izmislila” smrt, a Frojd joj je dao oblik.
Ipak, Frojd nije bio jedini koji je imao dug prema Spilrajnovoj. I Jung je u velikoj meri crpeo ideje od nje. Njeni koncepti „predačke duše” i struktura kolektivnog nesvesnog poslužili su kao prototip za njegov čuveni pojam „kolektivnog nesvesnog”. Ona je pružila empirijsku osnovu za njegovu teoriju kompleksa.
U suštini, bez Spilrajnove, ni Jung ni Frojd – onakvi kakvima ih poznajemo – ne bi postojali. Bila je jedna od prvih psihoanalitičarki koje su primenile psihoterapijski pristup u lečenju psihotičnih poremećaja. Nalazila se u samom središtu razvoja dečje psihoanalize i pedologije. Bila je pionirka, decenijama ispred svog vremena.
Međutim, iz nekog razloga, u istoriju je ušla prvenstveno ne kao naučnica, već kao „ruska zavodnica” zbog koje su se Frojd i Jung posvađali.
Umrla je u bedi nakon zabrane psihoanalize
Godine 1923. Sabina se vratila u sovjetsku Rusiju. U to vreme, psihoanaliza se u toj zemlji aktivno razvijala pod pokroviteljstvom Lava Trockog. Špilrajnova je radila kao pedijatar i rukovodila odeljenjem za dečju psihologiju na Prvom moskovskom državnom institutu. Bila je učiteljica Staljinovom sinu Vasiliju i nalazila se na vrhuncu svoje akademske karijere.
Ali 1924. godine, Trocki je proteran iz zemlje. Psihoanaliza je u SSSR-u zabranjena. Špilrajnova se vratila u svoj rodni Rostov na Donu.
Radila je sa skraćenim radnim vremenom u dečjoj bolnici, vodeći tih i siromašan život. Njena braća, ugledni naučnici, uhapšena su i pogubljena 1937. godine. Njen suprug je preminuo. Sabina je, kao čudom, preživela. I nije pobegla iz zemlje; ostala je.
Dana 11. avgusta 1942. godine, dve nedelje nakon što su nemačke trupe okupirale Rostov na Donu, nacisti su u Zmijevskoj balki pogubili Sabinu Špilrajn i njene dve ćerke. Imala je 56 godina.
Njeno ime je nestalo iz naučne literature na skoro četrdeset godina. Ponovo je otkriveno tek 1980. godine, kada je italijanski psihoanalitičar Aldo Karotenuto pronašao njenu prepisku sa Frojdom i Jungom. Ona je bila pohranjena u podrumima Ženevskog instituta – nepročitana i nikome od koristi.
Karotenuto ju je objavio. I svet je ostao bez daha. Ispostavilo se da je žena, za koju se verovalo da je bila Jungova ljubavnica, zapravo jedan od najoriginalnijih umova u istoriji psihoanalize.
Danas je njeno ime poznato širom Evrope. O njoj su snimljeni filmovi, napisane knjige i odbranjene disertacije. U Rostovu na Donu, njoj u čast, otvoreni su muzej i pozorište. Na zidu njene kuće nalazi se spomen-ploča. Prolaznici ponekad zastanu i pročitaju je.
Stil / Dzen