Teoriju, da briga o potomstvu nije urođeni skup uputstava, dokazao je na majmunima: Prvo su ga smatrali surovim, a onda su ostali u šoku

Sredinom 20. veka, psihologija je bila prilično neobična oblast, zastupala je stav da je ljubav deteta prema majci isključivo posledica zadovoljavanja potreba za hranom. Stvari poput naklonosti, zagrljaja ili milovanja odbacivane su kao puka sentimentalnost, jedino što je zaista bilo važno jeste da se na vreme obezbedi flašica. Možda zvuči kao priča o „Tamagočiju”, ali naučna zajednica je u to zaista verovala  sve dok se nije pojavio profesor Hari Harlou.

Rezultat je sve zapanjio. Mladi majmun bi otrčao do žičane majke, uzeo nekoliko brzih gutljaja, a zatim bi se najbrže što može vratio do majke od frotira, pritiskajući celo svoje malo telo uz nju. Kada bi u kavez ubacili mehaničko čudovište, figuru sa bubnjem, mladunče bi u užasu pobeglo ka „majci” od tkanine, priljubilo se uz nju, pa bi, tek kada bi se smirilo, počelo preteći da reži na neprijatelja. Harlou je dokazao nešto što nam danas deluje očigledno, ali je u to vreme bilo revolucionarno: temelj vezanosti nije stomak, već osećaj sigurnosti koji proizilazi iz dodirivanja nečega mekog i toplog. Ovaj naučnik je to nazvao „kontaktna udobnost”, čime je zapravo poručio da ljubav nije samo prateći element hranjenja, već suštinska biološka potreba.

Zatim je Harlou napravio „otvorenu prostoriju” ispunjenu igračkama. Majmuni koji su odgajani isključivo uz žičanu surogat-majku, suočeni s ovim novim prostorom, sklupčali bi se na podu, vrištali i udarali glavom o zidove. Nasuprot tome, oni koji su imali surogat-majku presvučenu frotirom u početku bi se krili iza nje, ali bi ubrzo stekli dovoljno samopouzdanja da istražuju okolinu – povremeno se vraćajući svojoj „majci” kako bi „obnovili” svoju hrabrost. Bio je to prvi jasan pokazatelj da taktilni kontakt nije samo sentimentalno zadovoljstvo, već temelj za zdravu psihu i normalan razvoj mozga.

Harlou se, međutim, tu nije zaustavio. Zanimalo ga je šta bi se dogodilo kada bi se sve – apsolutno sve – oduzelo. Tako je nastala „jama očaja”: čelična komora s glatkim zidovima nagnutim ka unutra, iz koje nije bilo izlaza. Majmun bi bio smešten unutra i ostavljen u potpunoj izolaciji mesecima – ponekad čak i godinu dana. Hranu su donosili ljudi s rukavicama, osiguravajući da ne dođe do bilo kakvog dodira kože s kožom. Kada bi se vrata konačno otvorila, biće koje bi izašlo iz nje izgubilo bi svaku vezu sa stvarnošću. Sedelo bi u uglu, monotono se ljuljajući napred-nazad, grizući sebe i čupajući sopstveno krzno dok ne prokrvari. To je služilo kao živi model duboke depresije,  istog onog sindroma zbog kojeg su odojčad u sirotištima umirala, iako su bila redovno hranjena i kupana.

Postojala je još jedna užasavajuća posledica ove izolacije. Ženke odgajane u takvim uslovima nisu bile sposobne za interakciju sa svojom vrstom i nisu dozvoljavale mužjacima da im priđu. Vođen svojim istraživanjem, naučnik je povukao potez o kojem je i danas nemoguće čitati bez jeze, osmislio je mehanizam za prinudno parenje, s ciljem da od tih traumatizovanih ženki dobije potomstvo i vidi hoće li se njihovi majčinski instinkti možda probuditi. Nisu se probudili. Te majke su ili potpuno ignorisale svoje mladunce, ili su ih osakaćivale i ubijale. Harlou je jasno pokazao da briga o potomstvu nije urođeni skup uputstava koji se automatski aktivira, naprotiv, ona se gradi na osnovu ličnog iskustva topline i sigurnosti stečenog tokom detinjstva. Ako to iskustvo izostane, održava se ciklus okrutnosti. Zapravo, na tome bi se moglo i stati – ali hajde ipak da razjasnimo nekoliko stvari.

Zašto bismo uopšte morali da znamo za ove noćne more? Činjenica je da je, pre Harlouovog rada, sirotištima harala prava epidemija smrti. Lekari su opisivali stanje poznato kao „anaklitička depresija” stanje u kojem bi odojčad, iako savršeno dobro hranjena i ušuškana, iznenada gubila na težini, prestajala da se razvija i tiho venula. U to vreme, osoblje se plašilo širenja infekcija, pa je svaki dodir s decom, osim onog koji je bio apsolutno neophodan, bio strogo zabranjen. Snimak na kojem mladunčad majmuna biraju mekanu, frotirnu zamenu za majku umesto žičane konstrukcije s hranom, poslužio je kao šokantan dokumentarni dokaz.

Pedijatrija je nakon toga preispitala svoje dugogodišnje dogme. Uzimanje deteta u naručje, grljenje, nošenje u nosiljci ili spavanje s detetom – što se nekada odbacivalo kao obično „razmažavanje” – prepoznato je kao biološka neophodnost. Pravila u sirotištima i domovima za decu su promenjena: od negovatelja se sada zahtevalo da razgovaraju s bebama, nose ih i obezbede redovan fizički kontakt. Stope smrtnosti i slučajevi „hospitalizma” (zaostajanje u razvoju usled boravka u instituciji) naglo su opali. Štaviše, za očeve je otkriće donelo ohrabrujuću vest, pošto ljubav počiva na fizičkoj bliskosti, a ne na majčinom mleku, otac može pružiti istu „utehu dodirom” kao i majka, igrajući podjednako važnu ulogu u stvaranju emocionalne veze.

Medicina je takođe izvukla paradoksalnu korist. „Jama očaja” naziv za jedan od Harlouovih eksperimentalnih modela, postala je laboratorijski model za kliničku depresiju, omogućavajući naučnicima da proučavaju biološku osnovu tog stanja i testiraju rane antidepresive. Upravo ti lekovi, koji su kasnije pomogli milionima ljudi da izađu iz sopstvenih „jama očaja”, svoje postojanje, delimično, duguju tim sumornim, čeličnim komorama.

Sam Hari Harlou, čovek koji je naučnom svetu otkrio prirodu ljubavi, proveo je svoje poslednje godine boreći se s teškom depresijom, alkoholizmom i Parkinsonovom bolešću. Svedoci su pričali da je satima sedeo u stolici za ljuljanje, monotono se ljuljajući napred-nazad – baš kao i subjekti njegovih eksperimenata u „jami očaja”.