Unakaženo lice bogatašice je izgledalo kao maska, ali ga je nosila sa ponosom: Tužila je sopstvenu decu i odrekla se silnog novca da bi se udala u 85. godini

U svetu aristokratije, u kojem se ugled čuvao poštovanjem tradicije, a porodično ime otvaralo vrata najmoćnijih krugova društva, vojvotkinja od Albe bila je žena koja je prkosila svim pravilima. Kajetana Fic-Džejms Stjuart, jedna od najbogatijih aristokratkinja svog vremena, živela je po sopstvenim merilima, ne mareći za tuđa očekivanja, godine ni društvene osude.

Od rođenja je znala da pripada kraljevstvu

Rođena je 28. marta 1926. godine u palati Lirija u Madridu, u kolevci koja se s pravom smatrala jednom od najplemenitijih u Evropi. Njeno puno ime zvučalo je poput pesme sažete u jedan jedini red: Marija del Rosario Kajetana Alfonsa Viktorija Eugenija Fransiska Fic-Džejms Stjuart i Silva.

To ime prizivalo je zveket mačeva škotskih kraljeva iz dinastije Stjuart, šuštanje svile španskih velikaša, pa čak i šapate samog vojvode od Berika, vanbračnog sina kralja Džejmsa II.

Njen otac bio je Hakobo Fic-Džejms Stjuart i Falko, 17. vojvoda od Albe. Majka joj je bila Marija del Rosario de Silva i Gurtubaj, markiza od San Visente del Barka.

Kajetana je bila jedinica. Majka joj je umrla kada je imala samo osam godina. Otac joj je preminuo 1953. godine, a Kajetana je postala 18. vojvotkinja od Albe. Njena krv bila je previše „gusta” za običnog smrtnika. Kuća Alba bila je toliko bogata i uticajna da je, prema legendi, njen pripadnik mogao da prepešači Španiju od severa do juga, a da ni u jednom trenutku ne kroči na tuđe tlo.

Tokom svog života, smatrana je aristokratkinjom sa najviše titula na svetu — što je činjenica koju je potvrdila i Ginisova knjiga rekorda.

Svoje detinjstvo provela je okružena duhovima svojih velikih predaka. Priča se da se jednog dana mala Kajetana, igrajući se u vrtovima palate Duenjas u Sevilji, popela na statuu cara Karla V. Kada je njena guvernanta, užasnuta, pokušala da je skine odatle, devojčica se nasmejala: „Pusti me! Volim da sedim na ramenima istorije.” Ove reči pokazale su se kao proročke.

Živela je raskošno i nije odustajala od ljubavi

U mladosti je bila muza umetnicima i pesnicima. Vitka, guste tamne kose i krupnih očiju, bila je oličenje španske lepote. Sam Pablo Pikaso, očaran njenim likom, zatražio je dozvolu da naslika njen portret, ali ponosna vojvotkinja je odbila, smatrajući da bi njen kubistički stil iskrivio njenu dušu. Bio je to postupak žene koja je svoj identitet cenila više od slave.

Kajetanin privatni život predstavlja niz romana dostojnih pera Lopea de Vege, ali odigranih na pozornici 20. veka.

Njen prvi suprug bio je Pedro Luis Martinez de Iruho i Artaskos, sin vojvode od Sotomajora. Bio je to sjajan brak, zapečaćen ne samo ljubavlju već i savezom dveju velikih porodica.

Venčanje 1947. godine postalo je događaj decenije: Kajetana je blistala u čipki, a kraljevska porodica uputila je svoje čestitke. U tom braku rođeno je šestoro dece. Pedro je bio zgodan, elegantan i – za nju – previše savršen.

Njihova zajednica podsećala je na veličanstvenu, ali hladnu palatu, kroz čije su hodnike strujali promaji. On je preminuo 1972. godine, ostavivši je kao udovicu.

Njen drugi suprug bio je Hesus Agire, jezuita koji je postao intelektualac. Za tadašnje prilike bio je to šokantan, neujednačen brak, ali Kajetani to nije smetalo. On joj je bio senka, sekretar i ljubavnik. Bio je to spoj intelekta i drevnog plemićkog porekla. Agire je upravljao njenim kulturnim nasleđem i sređivao njene arhive, ali se govorilo da je hladan i proračunat. Njihov brak trajao je sve do njegove smrti 2001. godine.

Međutim, pravi skandal izbio je kada je ona već imala više od osamdeset godina. Ceo svet je ostao bez daha kada je Kajetana objavila veridbu sa Alfonsom Dijezom, državnim službenikom koji je bio dvadeset četiri godine mlađi od nje. Njena deca su bila besna.

Kralj Huan Karlos ju je, prema predanju, u privatnom razgovoru upitao: „Kajetana, zašto to želiš?” Na šta je vojvotkinja, sa vatrom u očima, odgovorila: „Kralj možda vlada Španijom, ali moje srce ne potčinjava se čak ni Kruni.”

Da bi dokazala ozbiljnost svojih namera i osigurala budućnost svog izabranika, vojvotkinja je počela da deli svoje nasleđe deci još za života. Bila je to ogromna pravna bitka, koju je cela zemlja pratila bez daha. Deca, strahujući da bi bogatstvo moglo završiti u rukama nekog „mladog lovca na miraz”, primorala su je da potpiše sporazum o podeli imovine.

Kajetana se borila kao lavica. U sudnicama i kancelarijama notara odlučivala se sudbina 1.500 slika — među kojima su bila remek-dela Velaskeza, Goje i Rubensa — kao i zemljišta, palata i porodičnog nakita.

Na svadbi je zaigrala flamenko

Žrtvovala je milijarde zbog Alfonsa. Venčali su se 2011. godine. Na svadbi, osamdesetpetogodišnja mlada – uprkos artritisu i godinama – izula je cipele i zaigrala flamenko. Bio je to trijumf tela nad vremenom, trijumf želje nad konvencijama. U to doba, njeno lice je već postalo predmet veće rasprave nego njene titule.

Ipak, važno je napomenuti nešto što se često zaboravlja: ​​Kajetana nije odlazila „pod nož” u potrazi za večnom mladošću. Patila je od retkog naslednog poremećaja, Melkerson-Rozentalovog sindroma. Ovo stanje je uzrokovalo oticanje lica, kao i deformaciju usana i tkiva.

Kasnije se pojavio i hidrocefalus; 2009. godine ugrađen joj je poseban ventil za drenažu tečnosti, kako bi se ublažile tegobe. Operacije su bile pokušaj da se isprave posledice bolesti, da se licu vrati funkcija i ljudskiji izgled – a ne da se zaustavi vreme.

Javnost je videla samo masku, zategnutu kožu i prenaglašene usne. Novine su je surovo nazivale „mumijom u biserima”, ali ispod te maske, njene živahne, inteligentne i ironične oči sijale su još jače. Nije se krila. Pojavljivala se u javnosti noseći jarke boje od perja, haljine u boji fuksije i sa bujnom sedom kosom, koju je bojila u najnezamislivije nijanse.

Svoj izgled pretvorila je u performans, u provokaciju, u simbol prkosa. Njeno bogatstvo bilo je nemerljivo. U njenim kutijama za nakit nalazili su se smaragdi za koje se govorilo da su pripadali carici Euženiji, kao i biseri koje su nosile španske kraljice. Ipak, njena prava strast nisu bili dragi kamenovi, već – zidovi.

Raskošna imovina kontraverzne vojvotkinje

Palata Lirija u Madridu njena je glavna rezidencija. U njoj se nalazi galerija portreta vojvodske porodice sa delima majstora kao što su Ticijan, Van Lo, Mengs, Goja i Federiko de Madrazo, zatim zbirka primenjene umetnosti, kao i arhiv koji čuva kraljevske, plemićke i kolonijalne dokumente.

Ova građa obuhvata više od 9.000 knjiga (uključujući prvo izdanje „Don Kihota”) i rukopisa (među kojima su Alba Biblija, papske bule iz Vatikana, testament španskog kralja Filipa II, kao i pisma Kristofera Kolumba, Ticijana i Rusoa).

Palata Duenjas u Sevilji — utonula u zelenilo, ispunjena mirisom pomorandži i poezijom Antonija Maćada. I, naravno, dvorci rasuti širom zemlje poput šahovskih figura na mapi Španije. Posedovala je zemlju veličine male države, a spavala u maloj sobi, okružena knjigama i slikama — kao da se plašila da će se izgubiti u sopstvenoj grandioznosti.

Kajetana od Albe preminula je 20. novembra 2014. godine u Sevilji, u 88. godini života. Otišla je upamćena — za neke kao karikatura plemstva, a za druge kao poslednja istinska aristokratkinja koja je živela po sopstvenim pravilima. Bila je udata za vojvodu, sveštenika i skromnog državnog službenika.

Igrala je na sopstvenom venčanju u 85. godini, tužila sopstvenu decu zbog ljubavi i trošila čitava bogatstva na neobične hirove.

Vojvotkinja od Albe bila je mnogo više od pukog svedoka jednog minulog doba. Ona je bila njegov poslednji, najživopisniji, nadrealan i krajnje upečatljiv autoportret, naslikan preko strogih portreta njenih predaka. A u tom haosu boja, bora i dijamanata krila se suštinska istina njenog života: sloboda vredi više od bilo kakvog blaga. I iza te maske, koja je tako često bila predmet ismevanja, krila se žena koja se nije borila protiv starosti, već protiv bolesti — i koja je do samog kraja ostala dosledna sebi.

 Stil / Dzen