- Biljana je na ulici pronašla teško povređenog starca i odvela ga u bolnicu.
- Starac se kasnije predstavio kao uticajan privrednik.
- Susret je otkrio i porodičnu tajnu staru 25 godina.
Biljana nije ni slutila da će joj jedan susret na ulici promeniti život iz korena. Kada je pronašla teško povređenog starca, bez dokumenata i gotovo bez svesti, odmah ga je odvela u bolnicu. Međutim, lekari nisu imali odgovarajuću krvnu grupu, a njegovo stanje se pogoršavalo iz minuta u minut.
Biljana nije oklevala – odlučila je da mu da svoju krv iako nije znala ni njegovo ime. Nije tražila ništa zauzvrat, niti je mogla da nasluti da čovek kojem je spasla život krije tajnu koja će je povezati sa prošlošću njene porodice i otkriti istinu koju niko nije očekivao.
Starca je pronašla u teškom stanju
Plastična kesa za krv bila je gotovo bez težine. Biljana Stević držala ju je na otvorenom dlanu, gledajući poslednji red u protokolu. Bio je ispisan plavom hemijskom olovkom, urednim, sigurnim rukopisom:
„Nepoznat muškarac. Procena starosti: 70 godina. Višestruke povrede. Ne izdvajati komponente krvi zbog nedostatka dokumentacije. Doktor Cerar.“
Potpis glavnog lekara završavao se dugim potezom koji se izvijao nagore, kao da je tom kukicom pokušavao da uhvati nečiji život, koji za njega nije vredeo ništa.
„Koliko ćeš još da čitaš?“ Tamara, glavna sestra, stajala je na vratima. „Doktor već viče. Pritisak mu je 60 sa 40. Neće preživeti bez krvi.“
„Ovde piše da se krv ne izdvaja“, tiho je odgovorila Biljana.
„Vidim šta piše.“
Biljana je spustila praznu kesu preko potpisa glavnog lekara.
„Koja mu je krvna grupa?“
„B negativna. Uradili su brzi test odmah po prijemu“, teško je uzdahnula Tamara. „Nemamo je u frižideru. Poslednju dozu smo potrošili pre nekoliko dana.“
Biljana je pogledala na sat iznad vrata. U hodniku su se ljudi raspravljali pokušavajući da utvrde identitet nepoznatog starca. Tražili su dokumenta, podatke i odgovarajuće šifre, dok je vreme neumoljivo prolazilo. Čovek kojeg je Biljana pronašla i dovela u bolnicu gubio je krv, a niko nije mogao da mu pomogne na uobičajen način.
Napravila je brzu odluku da ga spasi
Kada ga je pronašla, jedva je davao znake života. Nije znala ko je, čime se bavio niti ima li porodicu. Znala je samo da mu je potrebna pomoć. Zato ga je dovela u bolnicu i ostala uz njega.
Sada je saznala da mu je krv neophodna, a da odgovarajuće zalihe nema.
„Moja krvna grupa je B negativna“, rekla je.
Tamara ju je pogledala kao da nije dobro čula.
„Biljana, razmisli. Ovo nije mala stvar.“
„Već sam razmislila.“
Uzela je potrebnu opremu i krenula prema sali u kojoj su lekari pokušavali da održe starca u životu. Nije znala da će odluka koju je upravo donela promeniti ne samo njegov život već i njen.
Operaciona sala mirisala je na alkohol i metal. Lekar je stajao pored pacijentove glave, zabrinutog izraza lica.
„Gde je krv?“
„Nema je. Ali tu sam ja“, rekla je Biljana. „Moja krvna grupa odgovara njegovoj.“
Lekar ju je pogledao preko naočara. U njegovim očima nije bilo iznenađenja, samo ogroman umor.
„Vi ste davalac?“
„Jesam. Možemo odmah da proverimo sve što je potrebno.“
„Pripremite je“, rekao je lekar sestri.
Biljana je legla na pripremljena kolica, zavrnula rukav i pružila ruku. Starac je ležao tik pored nje. Lice mu je bilo prekriveno modricama, a podliv se širio od slepoočnice do vilice. Obrva mu je bila duboko rasečena. Disao je otežano, uz pomoć medicinske opreme, dok je monitor neprekidno signalizirao da mu je stanje kritično.
„Stisnite šaku. Sada je opustite“, rekla je sestra.
Igla je ušla u venu. Cevčica se ispunila tamnocrvenom tečnošću, a kesa je počela polako da se puni. U tom trenutku vrata su se naglo otvorila.
Naredba da se ne spasava
Ušao je Borut Cerar, krupan sedokosi muškarac savršeno obrijanog lica. Nosio je skupo odelo i izgledao kao čovek naviknut da mu se niko ne suprotstavlja.
„Stević! Šta to radite?“
„Dajem krv.“
„Odmah prekinite!“
„Ne mogu tek tako. Postupak je u toku.“
„Da li shvatate šta radite svojoj karijeri? Nemate ovlašćenje da samostalno odlučujete o ovakvim stvarima! Pozvaću nadležne i pobrinuću se da više ne radite ovde!“
Biljana ga je pogledala pravo u oči.
„Čovek umire. Nemamo odgovarajuću krv u zalihama. Moja krvna grupa odgovara njegovoj. Šta je trebalo da uradim? Da stojim i gledam kako umire?“
„Trebalo je da poštujete naređenja!“
„A vi biste mogli da se zapitate šta vredi naređenje ako zbog njega izgubimo ljudski život.“
U sali je zavladala tišina.
Cerar je izvadio telefon, besno okrenuo broj i udaljio se nekoliko koraka, ali Biljana više nije obraćala pažnju na njega. Gledala je u kesu koja se polako punila.
Kada je prikupljena potrebna količina krvi, medicinsko osoblje je nastavilo postupak. Biljana je ostala na kolicima, pritiskajući vatu na pregib lakta. Bila je bleda i iscrpljena, ali nije skidala pogled sa starca.
Monitor je najpre pištao jednako brzo kao ranije, a zatim sve sporije. Njegovo disanje počelo je da se smiruje.
„Nemojte da ustajete“, rekao joj je lekar. „Podignite noge i odmorite se.“
„Dobro sam.“
Ali nije se pomerila. Čekala je da bude sigurna da je čovek kojeg je dovela u bolnicu preživeo.
Čovek koji odlučuje o svemu
Starac je došao svesti sledećeg jutra, oko sedam sati. Sunčeva svetlost padala mu je direktno u oči. Biljana je upravo slagala medicinski materijal u sobi na četvrtom spratu kada je primetila da ih je otvorio.
Dugo je gledao u plafon. Zatim je pogledao infuziju, medicinske uređaje i na kraju nju.
„Koji je danas datum?“
„Dvanaesti.“
„Koliko sam dugo ovde?“
„Od juče. Pronašla sam vas povređenog i dovela u bolnicu.“
„Vi ste me pronašli?“
„Jesam. Niste bili u stanju da sami potražite pomoć.“
Starac je nekoliko trenutaka ćutao.
„Kako se zovete?“
„Biljana Stević.“
Pogledao je zavoj na svojoj ruci.
„Šta mi se dogodilo?“
„Imali ste teške povrede. Izgubili ste mnogo krvi. Nismo imali odgovarajuću krvnu grupu u zalihama, pa sam vam ja dala svoju.“
Starac ju je dugo posmatrao.
„Dali ste mi svoju krv?“
„Da. Vaš život je bio ugrožen.“
„Zašto? Niste me ni poznavali.“
Biljana je slegnula ramenima.
„Zato što vam je bila potrebna pomoć.“
Prvi put otkako je otvorio oči, starac se blago osmehnuo.
„Treba mi telefon.“
„Ne bi trebalo da se naprežete. Imate slomljena rebra.“
„Znam. Ipak, potreban mi je telefon.“
Biljana mu je pružila svoj pametni telefon. Starac je iz memorije ukucao broj i sačekao da se neko javi.
„Vlado, ja sam. Ne prekidaj me. Nalazim se u kliničkom centru na četvrtom spratu. Dođi sa advokatima i obezbeđenjem. Obavesti policiju. Da, živ sam. Pretukli su me kod mosta. Saznaćemo ko stoji iza toga.“
Prekinuo je vezu, vratio telefon Biljani i pogledao je pravo u oči.
Lično se raspravio sa glavnim doktorom
„Moje ime je Ignjat Sretenski.“
Ime joj nije značilo ništa. Nije ga prepoznala, niti je imala razloga da posumnja da je pred njom čovek čije se ime godinama pojavljivalo u poslovnim vestima i čiji su poslovi vredeli milione.
Zastao je na trenutak.
„Vi ste me pronašli?“
„Jesam. Ležali ste povređeni i jedva ste bili svesni. Nisam mogla da vas ostavim tamo.“
Ignjat je spustio pogled.
„Malo ljudi bi to učinilo za potpunog stranca.“
„Nisam vas spasla zbog toga ko ste. Spasla sam vas zato što vam je bila potrebna pomoć.“
Nije stigao da odgovori jer su se vrata otvorila. U sobu je ušao glavni lekar, Borut Cerar, u pratnji šefa odeljenja.
„Jutarnja vizita“, započeo je, ne pogledavši pacijenta. „Nepoznati muškarac, star oko sedamdeset godina...“
„Borute.“
Glas iz kreveta bio je tih, ali dovoljno odlučan da svi u sobi zaćute.
Cerar se okrenuo.
„Vi... Vi ste živi?“
Ignjat ga je posmatrao bez treptanja.
„Kao što vidiš.“
Glavni lekar je odjednom prebledeo.
„Tražili su vas svuda. Policija, obezbeđenje, vaši saradnici...“
„A ja sam ležao u bolnici, bez dokumenata, dok ste vi raspravljali o tome da li zaslužujem da dobijem krv.“
„Nismo znali ko ste!“
„Upravo je u tome stvar“, odgovorio je Ignjat. „Niste znali ko sam, pa ste zaključili da moj život nije vredan truda.“
Cerar je pokušao da se opravda, ali starac ga je prekinuo.
„Žena koja mi je spasla život nije znala moje ime, nije očekivala nikakvu nagradu i nije imala razloga da mi pomogne osim jednog — bila sam čovek kome je bila potrebna pomoć. Zapamtite to.“
Biljana je stajala kraj kreveta, još uvek pokušavajući da shvati šta se događa.
Istina koja je čekala dvadeset pet godina
Tek kada su se pojavili njegovi saradnici i kada je čula njihovo obraćanje, shvatila je da čovek kojem je dala svoju krv nije običan poslovni čovek.
Ignjat Sretenski bio je jedan od najuticajnijih privrednika u zemlji. A neko je pokušao da ga ubije.
Narednih nekoliko dana u bolnici se samo o jednom pričalo. Nepoznati starac kojeg je Biljana Stević pronašla i dovela u bolnicu bio je Ignjat Sretenski, poznati i veoma uticajni privrednik.
Biljana se, međutim, ponašala kao i ranije. Dolazila je na vreme, obavljala svoje dužnosti i brinula o pacijentima. Nije očekivala nagradu za to što mu je dala krv. Ignjat je svakog jutra pitao za nju.
Jednog od tih dana Biljana je završila posao i krenula prema vratima, ali ju je njegov glas zaustavio.
„Mogu li nešto da vas pitam?“
„Naravno.“
„Da li ste odrasli u Beogradu?“
„Ne. Moja majka i ja smo živele u Srbiji dok nisam krenula na studije. U Sloveniju sam došla zbog školovanja i ostale smo ovde da živimo.“
Ignjat ju je pažljivo pogledao.
„Kako vam se zove majka?“
„Selena. Zašto pitate?“
„Poznavao sam jednu Selenu. Davno.“
Biljana se nasmešila, ne sluteći da će to pitanje promeniti sve što je znala o svojoj porodici.
Fotografija iz prošlosti
Te večeri Biljana je pozvala majku i pomenula joj ime Ignjata Sretenskog. Sa druge strane linije nastala je duga tišina.
„Koliko godina ima taj čovek?“ upitala je Selena.
„Sedamdeset jednu. Mama, poznaješ li ga?“
„Ne mogu sada da ti objasnim. Doći ću sutra.“
Sledećeg dana Selena je stigla u bolnicu. Kada je ušla u sobu i ugledala Ignjata, zastala je na vratima.
„Selena“, tiho je izgovorio.
„Ignjate.“
Gledali su se kao da pokušavaju da nadoknade dvadeset pet godina koje su proveli razdvojeni.
„Mislio sam da si se udala“, rekao je.
„Nisam. Borute mi je rekao da imaš ženu i decu i da ne želiš više da me vidiš. Pokazao mi je fotografije i ponudio novac da odem. Nisam ga uzela. Samo sam otišla.“
Ignjat je odmahnuo glavom.
„Nikada mu nisam rekao da ti to kaže.“
Selena je obrisala suze.
„Bila sam trudna kada sam otišla. Nisam ti rekla jer sam verovala da nas ne želiš.“
Ignjat je zanemeo.
„Trudna?“
„Rodila sam ćerku. Biljanu.“
U tom trenutku shvatio je da žena kojoj duguje život možda nije bila samo njegova spasiteljka, već i njegova ćerka.
Pitanje koje je promenilo sve
Kada je Biljana ušla u sobu, majka ju je uhvatila za ruku.
„Postoji mogućnost da ti je Ignjat otac.“
Biljana je nekoliko trenutaka ćutala. Odrasla je uz majku koja nikada nije želela da govori o svom ocu, a sada je pred njom sedeo čovek kojem je samo nekoliko dana ranije spasla život.
„Želim da saznam istinu“, rekla je.
Ignjat je klimnuo glavom.
„Uradimo DNK test. Ne tražim da mi verujete na osnovu priče.“
Nekoliko dana kasnije uzeti su uzorci. Dok su čekali rezultate, Biljana je povremeno dolazila u njegovu sobu. Razgovarali su o njenom detinjstvu, poslu i planovima za budućnost. Ignjat nije pokušavao da je pridobije novcem niti da se ponaša kao da mu nešto duguje.
Prvi put posle mnogo godina, Selena je mogla da razgovara s njim bez straha da će neko prekinuti njihov razgovor.
Biljana je otvorila kovertu i pročitala nalaz. Verovatnoća očinstva bila je veća od 99,99 odsto.
„Dakle, vi ste zaista moj otac“, rekla je tiho.
Ignjat je spustio pogled.
„Jesam. Znam da ne mogu da vratim dvadeset pet godina. Ali ako mi dozvoliš, želeo bih da budem deo tvog života.“
„Ne želim novac niti velika obećanja“, odgovorila je Biljana. „Želim samo da se upoznamo. Polako.“
Ignjat je klimnuo glavom, vidno potresen.
Nekoliko dana kasnije otpušten je iz bolnice. Pre odlaska zahvalio je osoblju, a Biljani ponudio pomoć u nastavku školovanja. Kada je rekla da želi sama da izgradi svoju karijeru, nije insistirao.
„Ako ti ikada bude potrebna pomoć, znaš gde možeš da me pronađeš“, rekao je.
Biljana se vratila svojim obavezama. Čekali su je novi pacijenti i duga smena.
Kada je tog dana pronašla nepoznatog čoveka i dala mu svoju krv, mislila je da je samo spasla jedan život. Nije ni slutila da će joj taj čin pomoći da pronađe deo sopstvene prošlosti.
