- Kamij Klodel je bila talentovana vajarka i saradnica Ogista Rodena, ali je njen rad dugo potiskivan i pogrešno pripisivan njemu.
- Posle porodičnog pritiska i godina u psihijatrijskoj ustanovi, umrla je 1943. sama i sahranjena u neobeleženoj zajedničkoj grobnici.
- Tek decenijama kasnije njeno ime je rehabilitovano, a danas joj je posvećen muzej i dela su joj u Muzeju Orse.
Umrla je sama u ustanovi za mentalno obolele 1943. godine, a svetu je bilo potrebno još četrdeset godina da shvati šta je to zapravo sahranio.
Kamij Klodel je rođena 1864. godine u francuskom selu Fer-an-Tardenua, a u Pariz je stigla početkom osamdesetih godina 19. veka sa takvom odlučnošću i žarom za koje tadašnji gradski umetnički establišment nije bio spreman. Škola lepih umetnosti (École des Beaux-Arts), najprestižnija umetnička škola u Francuskoj, nije primala žene. Umesto toga, upisala se u privatne ateljee koji su to činili — posebno na Akademiju Kolarosi — i posvetila se radu sa intenzitetom koji ju je odmah izdvajao od svih oko nje.
Njen talenat je brzo prepoznat, i to na najvišem nivou. Ogist Roden, najslavniji vajar u Evropi, angažovao ju je prvo kao asistentkinju, a zatim i kao saradnicu. Godinama su radili rame uz rame u njegovom ateljeu — zajedno oblikujući glinu i mermer i utičući jedno na drugo na načine koje istoričari umetnosti i danas pokušavaju da odgonetne. Navodno je i sam Roden rekao da joj je pokazao gde da pronađe zlato, ali da je zlato koje je ona pronašla bilo zaista njeno.
Profesionalni odnos prerastao je u ljubavnu vezu
Njihova veza je postala sveobuhvatna i, tokom čitave decenije, izvor neprekidne patnje, jer Roden nije želeo da napusti Roz Bere, ženu sa kojom je godinama bio u vezi i kojom se na kraju i oženio.
Kamij je okončala taj odnos. Okrenula je leđa Rodenu, njegovom ateljeu i zaštitničkoj senci njegove reputacije, pokušavajući da izgradi samostalnu karijeru u svetu umetnosti kojim su potpuno dominirali muškarci — ljudi koji su već odlučili kako će je kategorisati.
Ta kategorizacija je bila surova. Kritičari koji su uopšte pisali o njenom radu obično su ga predstavljali kao puku imitaciju Rodena — kao da žena koja je sarađivala sa slavnim muškarcem može samo da odražava njega, a ne i da sama doprinosi umetnosti. Kolekcionari koji su mogli da kupe njene skulpture to nisu činili. Priliv novca je presušio. Porudžbine su izostale. Povukla se u svoj pariski atelje, a izolacija se iz godine u godinu produbljivala, sve dok strah da joj rivali kradu nacrte nije prerastao u opsesiju koja ju je potpuno obuzela. Počela je da uništava sopstvene gipsane modele — godine rada, koje je sama razbijala svojim rukama.
Njena porodica je posmatrala to propadanje uz mešavinu uznemirenosti i sramote. Kamijin moderan, samostalan život — život neudate žene, umetnički ambiciozne i javno povezane sa slavnim muškarcem koji je nije izabrao — smatrao se sramotom za konzervativnu porodicu koja je ugled cenila više od gotovo svega ostalog.
Prinudno smeštanje u ustanovu
Njen otac, koji joj je bio glavni zaštitnik u okviru porodice, preminuo je u martu 1913. godine. Svega nekoliko dana kasnije, njen brat Pol — pesnik i diplomata, čovek visokog društvenog statusa — potpisao je dokumenta za njeno prinudno smeštanje u ustanovu. Odveli su je iz pariskog ateljea i smestili u psihijatrijsku bolnicu. Imala je četrdeset osam godina. Odatle više nikada nije izašla.
Punih trideset godina pisala je pisma iza zidova te ustanove — porodici i svima koji bi mogli da pomognu. Ta pisma su bila jasna, prožeta dubokom tugom i racionalna na način koji čitanje njihovog konteksta čini gotovo nepodnošljivim. Ono što joj je činjeno opisivala je kao zločin. Molila je da je puste na slobodu. Lekari koji su je lečili, prateći njeno stanje tokom godina, u više navrata su preporučivali otpust. Porodica je svaki put odbijala.
Preminula je 19. oktobra 1943. godine od posledica neuhranjenosti, u ustanovi Mondverg (Montdevergues) na jugu Francuske. Niko od članova porodice nije prisustvovao sahrani. Sahranjena je u zajedničkoj grobnici, bez ikakvog obeležja, na parceli koja je kasnije raščišćena.
Rehabilitacija njenog imena tekla je sporo, a zatim se dogodila naglo. Velika retrospektivna izložba 1951. godine pokrenula je proces ponovnog vrednovanja njenog rada. Istraživači koji su pažljivo proučavali Rodenov opus počeli su da prepoznaju dela čiji kvalitet i karakter nisu odgovarali njegovim poznatim metodama rada — već su se poklapali sa njenim. Pitanje koliko je onoga što je svet pripisivao Rodenu zapravo prošlo kroz ruke Kamij Klodel postalo je, i ostalo, ozbiljna tema umetničko-istorijskih istraživanja.
Njena dela se danas čuvaju u Muzeju Orse. Muzej Kamij Klodel otvoren je 2017. godine u Nožan-sir-Senu i u potpunosti je posvećen njenom životu i stvaralaštvu. O njoj su snimljeni filmovi i napisane knjige. Ime koje je njena porodica trideset godina pokušavala da potisne, u veku nakon njene smrti postalo je nemoguće zanemariti.
