- Andrićeve misli drugačije čitamo sa 20 godina, a potpuno drugačije sa 40.
- Ko želi da shvati mudrost, može lako - samo treba da pročita ove probrane mudrosti velikog Nobelovca
Ivo Andrić bio je jedan od najvećih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije i jedini književnik sa ovog prostora koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Rođen je 1892. godine u Dolcu kod Travnika, a najveći deo života proveo je između književnosti i diplomatije.
Upravo u tome se ogleda njegova veličina kao pisca. Sve što je rekao, rekao je diplomatski, sasuo nam je istinu u lice, ali sa velikom dozom mudrosti - tako da mu niko nije mogao zameriti.
Njegova dela govore o ljudima, njihovim slabostima, strahovima, ljubavi, patnji, prolaznosti i pokušaju da pronađu smisao u svetu koji često nije pravedan.
"Životna snaga jednog čoveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja."
Ovo je posebno jaka poruka za ljude koji su "prevalili" četrdesetu. Ne moramo sve da pamtimo, objašnjavamo, dokazujemo i vraćamo. Neke stvari jednostavno treba ostaviti iza sebe.
Andrić je posebno zanimljiv kada ga čitamo u različitim životnim dobima. Neke njegove rečenice sa 20 godina zvuče kao mudrost, sa 30 kao upozorenje, a posle 40. kao lično iskustvo. Tada čovek već ima dovoljno života iza sebe da razume da se neke bitke ne dobijaju borbom, da nije svaka ljubav vredna čekanja, da nije svaka prilika vredna jurnjave i da je mir ponekad najveći uspeh.
Zato se Andriću posle 40. vraćamo drugačije. Ne tražimo više odgovore na pitanje kako da osvojimo svet, već kako da ne izgubimo sebe dok kroz njega prolazimo.
„Mnogi postignu ono što su hteli, a izgube sebe.“
Možda jedna od najvećih Andrićevih poruka ljudima preko 40.godina je da je došlo krajnje vreme da prestanemo da živimo po tuđim merilima.
"Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti."
Oni koji su mudri, već u četrdesetim shvate koliko je energije potrošeno na brige koje se nikada nisu ostvarile.
"Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje.“
Posle 40. sreća često više nije „još nešto“, već ono što već imamo, a nismo umeli da cenimo.
"Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća."
Sjajna misao za ljude koji su prošli dovoljno toga da znaju da život nije zamišljen da bude bez problema.
"Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.“
Oko 40. počinje da se vidi posledica naših izbora — kakve smo odnose gradili, kakvi smo bili prema ljudima i šta smo posejali.
„Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom.“
Jer četrdesete su često granica na kojoj čovek prvi put ozbiljno shvata da se neke stvari više neće vratiti: mladost, određeni ljudi, neke prilike, neke verzije nas samih. Ali upravo tada može da počne jedan mnogo mirniji i svesniji život.
