Dejan se '94. našao usred ratnog Sarajeva: Kad je trebalo da postane vojnik, on je otkrio da je gej, na rođendan ga pronašli mrtvog u malom stanu u Pančevu

Istorijski osvrt na život Dejana Nebrigića otkriva priču o čoveku koji je u jednom od najtežih perioda novije istorije Srbije imao hrabrosti da pokrene borbu za ljudska prava, ravnopravnost i mir.

Sećanja njegovih najbližih saboraca i danas čuvaju priču o prvim koracima ovog pokreta, a sve je počelo na mestu koje je na prvi pogled izgledalo sasvim obično.

U poslastičarnici hotela "Moskva" u Beogradu, uoči krvavog raspada bivše Jugoslavije, vodili su se razgovori koji će kasnije imati veliki značaj za društveni i aktivistički život Srbije.

Upravo na tom mestu nastajale su ideje koje su 1990. godine dovele do osnivanja "Arkadije" – prve organizacije za gej i lezbejska prava u našoj zemlji.

Pokretanje ovakve inicijative u tadašnjem društvu zahtevalo je ogromnu hrabrost. Srbija je bila duboko tradicionalna i patrijarhalna sredina, a istovremeno je rasla atmosfera nacionalizma i netrpeljivosti prema svemu što je odstupalo od strogo postavljenih društvenih normi.

Osnivanje "Arkadije" zato nije predstavljalo samo početak jedne organizacije, već i prvi veliki javni korak ka vidljivosti LGBT osoba u Srbiji.

"Arkadija" i stvaranje identiteta u vremenu bez prethodnika

Lepa Mlađenović, pionirka feminizma u Srbiji, sa velikom toplinom i poštovanjem prisetila se za BIRN presudnih razgovora koje je vodila sa Dejanom Nebrigićem.

Ona je govorila o tome koliko je bilo teško stvarati pokret u društvu koje nije imalo prethodne generacije aktivista na koje bi mogli da se ugledaju.

"Dejan Nebrigić i ja smo, sa jedne strane, odrasli na socijalističkom moralu bratstva i jedinstva, a sa druge strane, morali smo da izmislimo šta znači biti lezbejka i biti gej muškarac devedesetih godina u Srbiji tokom kriminalnog režima. Pošto smo počinjali od nule, morali smo da se povežemo i razgovaramo kako bismo izmislili ko smo. Nismo se oslanjali na ono što nazivate "kulturom sećanja" – u to vreme nije bilo "autovanih" lezbejskih i gej aktivista kojih bismo se sećali", navodi Lepa.

Za njih je samo postojanje i okupljanje predstavljalo čin otpora.

U društvu u kojem su različitost i otvoreno izražavanje identiteta bili predmet osude, ljubav i pravo na sopstveni život postali su oblik borbe protiv sistema.

"Bili smo uzbuđeni što postojimo i što se sastajemo, a pošto smo živeli u Srbiji, najvažnije nam je bilo da preživimo, jer je istopolna ljubav dovodila u pitanje ideologiju patrijarhalne porodice i stoga je smatrana većim zločinom od ratnih zločina nacionalizma", objašnjava ona.

Glas razuma u vremenu rata i nacionalizma

Iako je prvobitni cilj organizacije "Arkadija" bila borba za dekriminalizaciju homoseksualnosti i zaštitu prava LGBT osoba, istorijske okolnosti ubrzo su proširile njihovo delovanje.

Ratovi koji su zahvatili prostor bivše Jugoslavije usmerili su ih ka snažnijem antiratnom angažmanu.

Njihov prvi zvanični proglas bilo je otvoreno pismo kojim su osudili rastući militarizam i nasilje koje je zahvatalo društvo.

Dejan Nebrigić ubrzo je postao jedno od prepoznatljivih lica organizacije "Žene u crnom", koja je tokom devedesetih organizovala neke od najznačajnijih i najemotivnijih antiratnih protesta.

Pored toga, bio je suosnivač mirovnog časopisa "Pacifik" i izvršni direktor Kampanje protiv homofobije, gde je predano dokumentovao govor mržnje i diskriminaciju u javnom prostoru.

Njegov odnos prema miru bio je jasan i dosledan. Smatrao je da borba za ljudska prava ne može postojati bez odbacivanja nasilja i militarizma.

U svojim zapisima u "Lavirintovom rečniku" isticao je da je svaki pravi feminist, naravno, pacifista i antimilitarista.

Svedočenje o tuđoj patnji i tragediji Sarajeva

Dejanovo duboko saosećanje sa ljudskom patnjom prožimalo je gotovo sve tekstove koje je stvarao tokom mračnih ratnih godina. Za njega rat nije bio samo politička ili istorijska činjenica, već tragedija pojedinaca, porodica i običnih ljudi čiji su životi bili zauvek promenjeni.

U eseju pod nazivom "Žurim u pozorište", opisao je trenutak kada je čitao pismo bosanske glumice Jasne Diklić o stradanju dece u opkoljenom Sarajevu 1994. godine. Pismo je preko američke književnice Suzan Sontag stiglo do Beograda i ostavilo dubok trag na njega.

"Plakao sam satima – to je to – zato što sam osetio šta se zaista dešava u Sarajevu, u Bosni, da su to ista ona mesta gde sam nekada ja bio. Shvatio sam da je ubistvo dece takođe nečija stvarnost", zapisao je tada Dejan, bolno svedočeći o raspadu svoje nekadašnje domovine.

Njegove reči pokazivale su čoveka koji nije mogao da prihvati ravnodušnost prema tuđem stradanju i koji je smatrao da je ljudska solidarnost iznad svih političkih i nacionalnih podela.

Hrabrost koja je prkosila sistemu i zakonima

Jedan od najznačajnijih trenutaka Dejanove borbe dogodio se 1994. godine, kada je dobio poziv za vojsku.

U periodu kada su mnogi pokušavali da izbegnu vojnu obavezu, Dejan je doneo odluku koja je šokirala vojnu komisiju. Umesto da ćuti ili da pronađe način da se uklopi u očekivanja sistema, otvoreno je saopštio svoju seksualnu orijentaciju.

Njegov postupak nije naišao na prihvatanje. Umesto odlaska u kasarnu, upućen je na psihijatrijsku procenu, gde mu je prepisan lek za smirenje.

Ipak, ono što je za institucije predstavljalo pokušaj da ga „objasne” ili uklone iz sistema, za aktiviste je postalo primer izuzetne hrabrosti i ličnog otpora.

Lepa Mlađenović je kasnije govorila o značaju tog njegovog čina:

"Sve što možemo da kažemo je "bravo". To je bio primer aktivizma antiratnog gej aktiviste Dejana Nebrigića. Govorio bi: "Kako iskoristiti istinu da se prevare glupi zakoni glupog sistema fašističke države", sa ponosom ističe Lepa Mlađenović.

Za Dejana istina nije bila nešto što treba skrivati, već alat kojim se može suprotstaviti nepravdi.

"Pariz – Njujork" i rušenje književnih tabua

Njegova borba za vidljivost nastavila se i kroz književnost.

Godine 1997. objavio je delo "Pariz – Njujork", koje se smatra prvim srpskim romanom sa gej tematikom. Ovim romanom napravio je još jedan važan korak u razbijanju društvenih tabua i otvaranju tema o kojima se u javnosti gotovo nije govorilo.

Otvoreno pišući o identitetu, ljubavi i sopstvenom iskustvu, Dejan je svesno izabrao put lične slobode, iako je znao da će zbog toga biti izložen osudama, pritiscima i pretnjama.

U jednom razgovoru 1999. godine govorio je o tome koliko je važno osloboditi se potrebe za skrivanjem:

"Ako se krijete, čitav život ćete provesti fokusirajući se na heteroseksualnost, a vi niste takvi; pa kada konačno odlučite da to prekinete, to je postizanje neke slobode. Ispostavilo se da sam postao jedina otvoreno homoseksualna osoba u Jugoslaviji", izjavio je tada Dejan.

Pretnje, diskriminacija i poslednji meseci života

Kako je postajao sve vidljiviji u javnosti, tako je njegov život postajao sve teži.

Stan mu je više puta bio obijan, a pretnje su postajale sve ozbiljnije. Posebno veliki pritisak nastao je nakon što je pokrenuo prvu tužbu zbog homofobične diskriminacije u istoriji srpskog pravosuđa.

Uprkos opasnostima, nije odustajao od svoje borbe. Smatrao je da je suočavanje sa nepravdom jedini način da se društvo promeni.

U avgustu 1999. godine, osećajući da se pritisak oko njega povećava, sastavio je pismo i poslao ga svojim prijateljima, među kojima je bio i Nandor Ljubanović.

To pismo kasnije je postalo jedno od najvažnijih svedočanstava o njegovim mislima, emocijama i unutrašnjim borbama.

Tragičan kraj i emotivni manifest

Tragičan kraj usledio je na njegov 28. rođendan, 29. decembra 1999. godine, kada je pronađen mrtav u svom stanu.

Njegov partner Milan Lazarov kasnije je osuđen na četiri godine zatvora zbog ovog dela, koje je usledilo nakon žestoke svađe.

Svi koji su poznavali Dejana govorili su o njegovoj izuzetno snažnoj ličnosti. Bio je čovek velike kreativnosti, intenzivnih emocija i dubokih unutrašnjih preispitivanja.

Lepa Mlađenović opisala je njegov odlazak kroz složenost njegove ličnosti i načina na koji je doživljavao život:

"Smrt Dejana Nebrigića je deo smisla i besmisla ljubavi i njegove božanske zanesenosti, o kojoj je morao da zna svako ko ga je poznavao. Iz njegovog oproštajnog pisma jasno je da bira da svoju smrt ne nazove ubistvom ili samoubistvom. Doveo je život na granicu života i smrti, sa ogromnom kreativnošću i intenzitetom misli ispredenih magijom supstanci od kojih je bio sve zavidniji. Tako je doveo smrt na ivicu života i smrti", reči su kojima je Lepa Mlađenović opisala odlazak svog saborca.

Oproštajno pismo i nasleđe slobodne volje

U pismu koje je ostavio prijateljima, Dejan je detaljno rasporedio svoja autorska prava, dnevnike i knjige. Tražio je da svako njegovo posthumno delo nosi posvetu Milanu.

Njegove poslednje reči otkrivale su čoveka koji je svoj život posmatrao kao stalnu borbu između ljubavi, bola, slobode i potrebe da ostane veran sebi.

Svoj odlazak doživeo je kao oslobađanje od životnog tereta koji je dugo nosio.

"Svakako, svi morate biti svesni da je itekako bilo neizbežno. To je kraj mazohizma, koji je otelotvoren u ovakvom životu bez života", napisao je Dejan na kraju, naglašavajući da je sve čin njegove slobodne volje.

Nasleđe koje i danas traje

Iako je njegov život prekinut prerano, ideje za koje se zalagao nastavile su da žive.

Dejan Nebrigić ostao je upamćen kao jedan od pionira borbe za LGBT prava, mirovnog aktivizma i ljudskog dostojanstva u Srbiji.

Njegova priča podseća da društvene promene često počinju od pojedinaca koji imaju hrabrosti da progovore onda kada je najteže.

U vremenu kada su strah, ćutanje i netrpeljivost bili dominantni, Dejan je birao suprotno – slobodu, istinu i borbu za pravo svakog čoveka da postoji bez skrivanja.

(Stil/ Balkan Insight)