Kada je četrdesetsedmogodišnja Helen Beriman prvi put zakoračila na nudističku plažu, nije ni slutila da će joj to iskustvo potpuno promeniti pogled na sopstveno telo, ali i otvoriti vrata sasvim drugačijem načinu života. Sve je počelo iz radoznalosti i želje da razume supruga, koji je godinama bio ljubitelj naturizma i često joj govorio da je osećaj boravka bez odeće mnogo više od pukog skidanja garderobe.
U početku je, priznaje, bila puna predrasuda. Verovala je da će se osećati nelagodno, da će ljudi neprestano posmatrati jedni druge i da će joj biti gotovo nemoguće da se opusti među potpunim strancima. Međutim, već nakon prvog odlaska shvatila je da je stvarnost potpuno drugačija od slike koju je godinama stvarala u svojoj glavi.
Nekoliko godina kasnije zaposlila se kao konobarica u ugostiteljskom objektu u sklopu naturističkog kompleksa na jugoistoku Španije, a potom je počela da radi i na nudističkim kruzerima, gde tokom jednog putovanja boravi više od 2.300 putnika koji su se odlučili za odmor u skladu sa pravilima naturizma.
Kako kaže, mnogi ljudi zamišljaju takvo radno okruženje na potpuno pogrešan način.
Od radoznalog gosta do zaposlenog u naturističkom kampu
Helen objašnjava da je njen prvi susret sa naturizmom bio ispunjen nelagodom i stidom, ali da je upravo to iskustvo promenilo način na koji doživljava sebe.
– Imala sam osećaj da će svi gledati u moje telo, primećivati svaki kilogram viška, celulit, bore ili sve ono što sam godinama pokušavala da sakrijem. Međutim, vrlo brzo sam shvatila da ljudi koji dolaze na takva mesta uopšte nisu fokusirani na izgled drugih. Naprotiv, atmosfera je toliko opuštena da posle nekog vremena potpuno zaboravite da ste bez odeće – kaže ona.
Posao u naturističkom kampu dobila je zahvaljujući prijatelju koji je već radio u ugostiteljstvu unutar kompleksa. Tokom razgovora za posao odmah joj je objašnjeno da zaposleni, baš kao i gosti, poštuju pravila naturističkog centra.
Zbog higijenskih razloga osoblje tokom rada nosi zaštitnu kecelju ili drugu odgovarajuću opremu kada je to potrebno, ali se u ostalom delu kompleksa pridržava pravila koja važe za sve posetioce.
Helen priznaje da joj prvih nekoliko dana nije bilo lako.
– Svaki odlazak do stola delovao mi je neobično. Bila sam svesna sebe na način na koji nikada ranije nisam bila. Međutim, kako su prolazili dani, shvatila sam da niko ne obraća pažnju na ono čega sam se najviše plašila. Ljudi su dolazili da uživaju u odmoru, razgovaraju, ručaju ili provedu vreme sa porodicom, a ne da procenjuju tuđi izgled.
Kako izgleda svakodnevni rad među hiljadama gostiju
Tokom turističke sezone posao konobara na nudističkom kruzeru ili u velikom naturističkom kompleksu veoma je zahtevan.
Dan počinje rano ujutru pripremom restorana i terasa, nakon čega kreće posluživanje doručka, pića i ručka za veliki broj gostiju. Iako spolja sve deluje neuobičajeno, Helen kaže da se sam posao gotovo ni po čemu ne razlikuje od rada u bilo kom drugom restoranu.
– Ljudi naručuju kafu, doručak, koktele ili večeru. Razgovaramo o vremenu, putovanjima, sportu i porodici. Posle nekoliko sati potpuno zaboravite da je neko obučen ili nije, jer fokus postaje isključivo na poslu.
Dodaje da na kruzerima vladaju veoma stroga pravila ponašanja.
Od svih putnika očekuje se međusobno poštovanje, korišćenje peškira prilikom sedenja na zajedničkim površinama i pridržavanje pravila pristojnog ponašanja. Svako ko se ne ponaša u skladu sa pravilima može biti upozoren ili udaljen sa određenih sadržaja.
– Ljudi često misle da na ovakvim putovanjima vlada haos, ali zapravo je disciplina mnogo veća nego što mnogi očekuju. Pravila postoje upravo zato da bi se svi osećali prijatno i bezbedno.
„Najveća zabluda je da golotinja znači seksualnost“
Prema Heleninim rečima, najveći broj ljudi koji nikada nije posetio naturistički kamp ili kruzer smatra da je golotinja automatski povezana sa erotikom.
– To je verovatno najčešća predrasuda. Ljudi zamišljaju nešto što nema mnogo veze sa stvarnošću. Naturistička zajednica funkcioniše po potpuno drugačijim pravilima. Većina gostiju dolazi da se odmori, pliva, sunča, čita knjige ili provodi vreme sa porodicom i prijateljima.
Ističe da među putnicima ima ljudi svih generacija – mladih parova, penzionera, porodica sa punoletnom decom, ali i ljudi koji putuju sami.
– Kada nekoliko dana provedete u takvom okruženju, shvatite da telo postaje najmanje važna stvar. Ljudi razgovaraju, druže se i upoznaju baš kao na bilo kom drugom odmoru.
Neprijatne situacije postoje, ali su retke
Helen priznaje da se povremeno dogode situacije koje zahtevaju taktičnost i profesionalan pristup, posebno kada među gostima ima onih koji prvi put posećuju naturistički kamp ili kruzer.
– Nekim ljudima je potrebno vreme da se opuste i naviknu na okruženje. Većina veoma brzo razume pravila ponašanja i poštuje ih, ali dešava se da neko bude zbunjen ili nesiguran jer mu je sve novo.
Kako kaže, upravo zbog toga osoblje prolazi obuku kako bi u svakoj situaciji reagovalo smireno, diskretno i profesionalno.
– Najvažnije je da niko ne bude doveden u neprijatnu situaciju. Diskrecija i međusobno poštovanje predstavljaju osnovnu kulturu ponašanja u naturističkim zajednicama.
Kako joj je naturizam promenio pogled na sopstveno telo
Helen kaže da je najveća promena koju je doživela zapravo bila psihološka.
Godinama je, poput mnogih žena, bila nezadovoljna pojedinim delovima svog tela. Smatrala je da nije dovoljno vitka, da bi trebalo da izgleda mlađe ili da prikrije određene nesavršenosti.
Boravak među ljudima različitih godina, građe i životnih priča pomogao joj je da shvati koliko su takva poređenja često besmislena.
– Kada svakodnevno vidite stotine ljudi različitih godina i izgleda, postane vam jasno da savršeno telo zapravo ne postoji. Svako nosi svoje ožiljke, bore, strije ili druge tragove života, i to nikome nije razlog da se krije ili stidi.
Dodaje da je upravo tada prvi put prestala da posmatra svoje telo kao nešto što mora neprestano da popravlja.
– Naučila sam da ga prihvatim onakvim kakvo jeste. To mi je donelo mnogo više samopouzdanja nego bilo koja dijeta ili kozmetički tretman.
„Prava sloboda nema veze samo sa odećom“
Na kraju razgovora Helen ističe da za nju naturizam nikada nije predstavljao cilj sam po sebi, već način da se oslobodi brojnih nesigurnosti koje je godinama nosila.
– Ljudi često misle da je poenta samo u tome da budete bez odeće, ali za mene je mnogo važnije ono što se dogodi u glavi. Kada prestanete da razmišljate o tome kako izgledate i da se stalno upoređujete sa drugima, počinjete više da uživate u trenutku i manje se opterećujete tuđim mišljenjem.
Dodaje da nikoga ne ubeđuje da isproba naturizam, ali smatra da joj je upravo to iskustvo pomoglo da razvije zdraviji odnos prema sopstvenom telu i samopouzdanju.
– Naučila sam da moje telo nije nešto čega treba da se stidim, već mesto u kojem živim čitavog života. To je možda najvrednija lekcija koju sam ponela sa svih tih putovanja i zbog koje se svakog dana vraćam ovom poslu sa istim zadovoljstvom.
