Hranila sam beskućnika u našoj ulici, nakon otmice izgubio je pamćenje: Kad se svega setio, otkrio mi je da živim u surovoj laži, nisam ni slutila kome pomažem

Miroslava je teško uzdahnula nakon što je završila sa čišćenjem svog novog stana. Soba, iako ne baš udobna, bila je bar čista. Nije bilo važno - najvažnije je bio krov nad glavom, a sve ostalo bi sigurno došlo na svoje mesto. U novom kraju upoznalaje beskućnika, ne sluteći ko je on zaista.

Ne tako davno, Tatjana Leonidovna, Mirina majka, prodala je njihov veliki četvorosoban stan u centru grada, kupila ćerki malu sobu, rekavši joj da treba da bude zahvalna na tome, a zatim se preselila u inostranstvo sa svojim muškarcem. Mira nije krivila majku, jer svako ima pravo na sreću.

Njena majka je predugo živela sama i patila dok je bila u vezi sa Miroslavinim ocem. Zaslužila je pravo da bude srećna. Devojka je, međutim, odlučila da će sama zarađivati za život, da će se jednog dana svakako preseliti na bolje mesto i da će moći sve da postigne sa svojih 10 prstiju.

Nakon što je stavila pire krompir, sos i kotlete u posudu za jednokratnu upotrebu, Miroslava je dodala nekoliko kriški hleba i flašu gazirane vode u kesu i pogledala napolje. 

Poznanstvo sa beskućnikom

Srce joj je potonulo. Miroslava nikada ne bi mogla da propusti nekoga kome je potrebna pomoć. I ovde, u svom novom mestu, gde je živela nešto manje od mesec dana, upoznala je beskućnika - bio je stariji čovek i nikome nije pravio probleme. Skupljao je nepojedenu hranu od drugih u parku i delio je sa golubovima i vrapcima, koji su se međusobno borili za dodatnu mrvicu hleba.

Ljudi su govorili da izgleda zdravo i da je trebalo da radi umesto da bude skitnica, ali Miroslava je savršeno dobro razumela da svako ima svoje razloge za takav način života. Srećom, majka joj je kupila malu sobu. Šta da ju je jednostavno izbacila? Mira teško da bi mogla da priušti kiriju, s obzirom da još uvek nije mnogo zarađivala.

Nakon što se uverila da ima sve što joj je potrebno, požurila je u park. Beskućnik je sedeo na  ispod drveta sa ogromnim deblom. Zadremao je, a kada je čuo glas koji ga doziva, oči su mu se naglo otvorile.

„Čiko, donela sam ti nešto da jedeš“, osmehnula se Miroslava.

Ovo nije bio prvi put da je devojka došla, ali još uvek nije saznala ime osobe kojoj je sve ovo vreme pomagala.

„Hvala ti, draga“, uzdahnu čovek, prihvatajući paket koji mu je devojka pružila.

"Jedi dok je vruće. Čiko, kako se zoveš? Ne moraš da odgovoriš, samo sam odjednom postala radoznala"

Miroslava se stidela sopstvene radoznalosti. Možda su na nju uticale reči starijih dama koje su sedele na klupama... ili je možda jednostavno želela da zna kako je došao do ove tačke.

„Ja?“ Beskućnik je zastao, ruka mu je držala flašu vode i visila je u vazduhu. „Ne znam. Ne znam ništa o sebi.“

Kako je izgubio pamćenje?

Rečeno je da se nedavno pojavio u parku, ali su se loše ophodili prema njemu, verujući da bi trebalo bi da se bori za život, a ne da traži ostatke hrane. Iako čovek nikada nije sedeo ispružene ruke, niti molio, ljudi su šaputali, nazivali ga bestidnim i gledali ga kao da pokušavaju da mu oduzmu život pogledom.

Posmatrajući ih ispod obrva, čovek je osetio koliko je ovaj svet surov. Mnogi ljudi su pokušavali da se osmehnu drugima, da izgledaju ljubazno, ali unutra su krili mrak koji ih je skoro cepao. Bili su spremni da se sprijatelje sa sebi ravnima, onima na višem položaju, ali su prezirali one kojima je pomoć potrebna. 

"Imate li neka dokumenta kod sebe? Možda pasoš? Bar nešto. Možda vas porodica traži?"

Miroslava je želela da pomogne jadnom čoveku. Osećala je da će joj to pružiti duševni mir. Ako postoji šansa da ga porodica traži, trebalo bi da je iskoriste i pomognu im da se pronađu, bile su misli koje su joj se motale po glavi.

"Ništa. Probudio sam se u šumi. Ne sećam se mnogo kako sam tamo stigao. Celo telo me je bolelo. Nakon što sam pobegao odatle, stigao sam do ovog mesta i odlučio da se ovde zaustavim na neko vreme dok mi sve rane ne zacele i dok se bar nečega ne setim. Ne moraš da mi pomažeš", rekao joj je beskućnik.

Bio je učtiv i ljubazan, nije delovao kao skitnica

Čovek, iako je živeo na ulici, bio je veoma ljubazan i učtiv, a Miroslava nije želela da ga ostavi u nevolji. Odbio je da ode u policiju; iz nekog razloga se plašio i rekao je da još ne zna ko ga je doveo do ovog stanja, što je značilo da ne može da veruje organima reda. Mira ga nije krivila. Sve se može desiti. Odlučila je da pažljivo zadobije njegovo poverenje i naklonost, a zatim se obrati prijatelju za pomoć.

Još nedelju dana, Mira je dolazila u park posle posla, hranila čoveka, a ponekad mu je i donosila toplu odeću, jer su večeri bile hladne. Čovek je bio zahvalan, pitajući ga da li joj je potrebna pomoć i kako može da joj uzvrati za ljubaznost. Miroslava je odlučila da ga zamoli da joj se poveri i da ode u policiju.

Tog dana je spremila špagete sa kobasicom i salatu od povrća. 

Bio je slobodan dan i odlučila je da razgovara sa beskućnikom, osećajući da je već počeo da joj veruje. Ponovo je dremao ispod drveta, ali je otvorio oči čim je čuo korake koji su mu se približavali.

„Tanja?“ čovek se okrenuo ka Miroslavi, pažljivo posmatrajući njene crte lica. „Nisi se nimalo promenila. Kako je to moguće?“

„Tanja? Brkaš me sa nekim drugim...“ Mira je odmahnula glavom, osećajući kako je strah obuzima. Nije mislila da će joj beskućnik nauditi, ali je i dalje bila nelagodna. Srce joj je počelo brže da kuca. Prisilivši se da se osmehne, pružila je čoveku kesu sa hranom, ali on je nastavio da je gleda u lice, kao da je poludeo. Zatvorivši oči i odmahnuvši glavom, ponovo ih je otvorio i uperio pogled u devojku.

"Naša ćerka... Jesi li ti stvarno Miroslava?"

Miroslava se osećala kao da ju je nešto pogodilo. Zateturala se. Nikada nije rekla beskućniku svoje ime, a on je nikada nije pitao. A sada joj je rekao ne samo svoje ime, već i ime njene majke. Da li je ovo zaista mogao biti njen otac? Taj užasni čovek koji je uništio postojanje njene majke, nateravši je da mrzi život? Mešavina neshvatljivih emocija obuzela ju je iznutra.

Miroslava je napravila korak unazad. Kesa sa hranom joj je ispala iz ruku i ona je nastavila da se povlači. Kada je čovek ustao da je prati, Miroslava se okrenula i potrčala ka kući.

Trčala je bez osvrtanja, nadajući se da je uspela da izgubi čoveka koga nikada nije sanjala da će upoznati. Nije mislila da će joj otac biti tako blizu, da mu je sve ovo vreme pomagala.

Kako je ovo moguće? Da li je ovo glupa šala? Samo slučajnost? Mira je u mislima, iznova i iznova, premotavala majčine priče o tome koliko je njen otac bio užasan. S vremena na vreme, tresla se od straha, a suze su joj navirele na oči. Digao je ruku na ženu, a onda je otišao, ostavljajući nju i njihovu malu ćerku bez ičega. Nikada nije plaćao izdržavanje i nije ga zanimao život njihovog deteta. Nije ga poznavala kada joj je očajnički bila potrebna njegova podrška, a sada nije želela da ga upozna.

Prošlo je nekoliko dana. Mira je pokušavala da izbegne park, izbegavajući pogled ovog čoveka.

Da li je njen otac zaista pao u ovo stanje?

Nešto duboko u njoj je vrištalo da ga ne može ostaviti na ulici, ali Miroslava je odgurnula uznemirujuće misli. 

U međuvremenu, beskućnik se svega setio. Njegovo pravo ime bilo je Gleb  Venijaminovič. Uspeo je da se vrati kući, gde je njegova žena bila van sebe. Dugo je plakala i molila ga da joj kaže šta se dogodilo.

Sa velikom mukom joj je ispričao šta mu se deslo. Nekoliko dana je bio držan u hladnom, vlažnom podrumu, lišen hrane i vode, periodično tučen i primoran da potpisuje neke papire.

Nije video svoje otmičare, a glasovi su im bili izobličeni. Nije mogao da se seti ničega što bi mu pomoglo da kazni napadače. Konačno, odveli su ga u šumu, primorali ga da potpiše papire koje mu nisu ni dali da pročita, pretukli ga i ostavili ga da umre. Sećajući se svega toga, Gleb Venijaminovič se osećao ljutito. Želeo je da kazni one koji su to uradili, ali kako je mogao da zna ko su oni? A onda je upoznao svoju ćerku. Tako zrelu i ljubaznu. Miroslava mu je pomagala dok nije saznala da joj je on otac. Pitao se šta je njegova bivša žena pričala njihovoj ćerki?

Marta Andrejevna je savetovala muža da ne beži od svojih želja, da se sastane sa Mirom i pokuša da razgovara sa njom, kako se kasnije ne bi pokajao. Na kraju krajeva, ona mu je pomogla da izdrži toliko dugo, i dugovao joj je zahvalnost. Gleb Venijaminovič je čekao da se Mira pojavi u parku, ali ona ga je, izgleda, namerno izbegavala. Onda je odlučio da pokuša da je sačeka na sledećoj autobuskoj stanici, i bio je u pravu.

Ponovni susret sa beskućnikom koji se pretvorio u pravog gospodina

„Miro?!“ Gleb Venijaminovič je pozvao devojku čim ju je ugledao.

Miroslava se stresla. Njen otac je sada izgledao drugačije, obučen u poslovno odelo, čist, podšišan i glatko obrijan. Setio se svega i uspeo je da se vrati kući, ali Mira ga se plašila.

„Neću te povrediti. Dozvoli mi da ti sve kažem? Kada saznaš istinu, slobodno odluči da li ćeš nastaviti kontakt sa mnom. Ili, naprotiv, promenićeš mišljenje o meni.“

Gleb Venijaminovič je pozvao ćerku u obližnji kafić. Počeo je svoju priču izdaleka: ispričao je kako je upoznao Tatjanu i zaljubio se u nju do ušiju.

Njegova majka je samo loše govorila o njegovom ocu, ali on nikada nije rekao nijednu lošu reč o njoj. Čak i kada je reč o negativnim događajima, pokušavao je da pronađe mane kod sebe.

„Razumem da sam provodio mnogo vremena na poslu. Nedostajala joj je moja pažnja, pa je počela da se zabavlja sa drugim muškarcem. Tada si imala tri godine. Bila si samo beba. Kada sam saznao istinu, srce mi je krvarilo. Više nisam mogao da verujem svojoj ženi, pa sam naručio DNK test, koji je potvrdio da si mi ćerka, ali Tanja je bila toliko ljuta. Izbacila me je, rekla da mi nikada neće oprostiti to i zahtevala je razvod. Bog zna, bio sam spreman da zaboravim njenu nevernost kako bih mogao da ostanem sa tobom i gledam kako odrastaš, ali ona je podnela zahtev za razvod, a ja sam bio nemoćan. Tatjana je zahtevala da mi se uskrati mogućnost da te viđam, pretila je da će te odvesti tako daleko da nikada neću znati kako živiš. Pristao sam na sve njene uslove. Ostavio sam joj veliki stan u centru, ali nikada nisam imao vremena da prebacim dokumenta. Sve ovo vreme sam plaćao komunalije, redovno plaćao izdržavanje deteta, ali se nikada nisam usudio da ti priđem i predstavim se. Sada nas je sama sudbina spojila. Kako bih mogao ponovo da te propustim?“, ispričao je u dahu.

Miroslavino srce je slomilo. Osećala je da joj otac govori istinu, ali njegove reči su protivrečile majčinim pričama.

„Imam sve dokaze da sam redovno plaćao izdržavanje deteta. Slao sam ti pisma i poklone za tvoj rođendan. Velikog ružičastog zeku sa kupusom, unutra kojeg je bila kutija sa lancem i priveskom. Jesi li pronašla glavni poklon? Pisao sam ti i za tvoje punoletstvo.“

Suze su joj se slivale niz obraze. Mira je zaista dobila takav poklon, ali ju je onda majka ubedila da je sve to njeno delo. Dakle, da li je sve što je rekla bila laž? I kako je njena majka mogla da proda stan ako joj otac nije prebacio dokumenta?

Mira se osećala užasno loše. Želela je da veruje svom ocu, ali duboko u sebi nije mogla. Mučena sumnjama, tražila je malo vremena da razmisli. Njena majka je odbila da priča, moleći je da se ne meša i da je pusti da živi na miru.

Onda, nekoliko dana kasnije, Mira je odlučila da se ponovo sastane sa ocem. Rekla mu je da je stan prodat i da joj je majka kupila malu garsonjeru. Gleb Venijaminovič je bio razočaran što se njegova bivša žena tako loše ponašala prema njihovoj ćerki. Pretpostavio je koje su papire tražili od njega da potpiše. Možda je to bio ugovor o poklonu za stan, kako bi njegova bivša žena mogla da ga proda bez ikakvih problema.

Nije teško pretpostaviti kako su uspeli da to izvedu bez notara - verovatno su pronašli korumpiranog čoveka spremnog da učini sve za deo. Gleb je podneo prijavu protiv svoje bivše žene, a ona i čovek koji joj je bio partner poslednjih nekoliko godina stavljeni su na poternicu. Iako je Miroslava sažaljevala majku, nije mogla da oproste zlo koje je žena počinila samo da bi dobila tuđi novac. Od samog početka, majka je lagala ćerku i okrenula je protiv oca. Mira je pokušala da oprosti i pusti, ali je bilo teško.

Notar koji je zažmurio na odsustvo vlasnika je pronađen i prilično brzo kažnjen, ali pronalaženje glavnih počinilaca zločina se pokazalo teškim.

Miroslava je upoznala novu ženu svog oca. Pošto Marta nije mogla da ima decu, rado je primila Miru u porodicu i tretirala je kao svoju ćerku. Gleb Venijaminovič je kupio ćerki lep stan i podržavao je u svim njenim nastojanjima.

Suočenje sa pravdom

Ubrzo je policija izvestila da su priveli Tatjanu Leonidovnu. Žena je priznala da ju je partner nagovorio da to učini kako bi mogla da proda svoj stan i krene ka boljem životu. Međutim, nije se ispostavilo da je to bolji život. On je pobegao sa Tatjaninim novcem, dokumentima i brojem telefona, a žena je bila primorana da luta dugo vremena dok nije dobila pomoć preko ambasade i vratila se u svoju domovinu.

Iako je Miri bilo žao majke, nije mogla ništa da učini - svako zaslužuje svoju kaznu. Tatjana Leonidovna je optužena za pomaganje i podržavanje, a njen partner je ubrzo takođe pritvoren. Svako je dobio svoju pravednu kaznu, a otac i ćerka su se, slučajno, sreli i zbližili.

Miroslava je povremeno slala pakete majci. Nije prodala malu sobu koju je Tatjana Leonidovna kupila za svoju ćerku, odlučivši da će joj je dati čim Tatjana Leonidovna bude slobodna. Tu će se njihova komunikacija završiti, jer Mira više nije želela da nastavi da održava kontakt sa majkom, koja ju je sve ovo vreme obmanjivala i koristila druge.