Rođena u maju 1984. godine u braku Pabla Eskobara i Marije Viktorije Enao, Manuela Eskobar je provela čitav život pokušavajući da pobegne od očevih zlodela.
Pre nego što je naučila da hoda, Manuela je naučena da beži. Kao ćerka Pabla Eskobara, imala je i te kako mnogo razloga za to. Iako je status deteta najozloglašenijeg kolumbijskog narko-bosa donosio povlastice, poput svih poklona koje možete zamisliti za rođendan, takvo odrastanje imalo je i ozbiljne nedostatke.
Imala je samo devet godina kada je Pablo Eskobar ubijen 1993. godine. Manuela je jedini član porodice koji nikada nije optužen ni za jedan zločin. Ipak, uprkos čistom dosijeu, nikada nije uspela da izađe iz senke očevih brutalnosti. Nestala je iz javnosti devedesetih godina i od tada nije viđena u javnosti.
Detinjstvo obasuto krvavim luksuzom
Manuela Eskobar je rođena 25. maja 1984. godine, u vreme kada je njen otac postajao jedan od najmoćnijih narko-bosova na svetu. Imala je starijeg brata Huana Pabla, rođenog 1977. godine. Pošto je bila dete dok je njen otac vladao carstvom kokaina, verovatno nije tačno znala čime se on bavi, ali je znala da bi on učinio sve da je usreći.
Uprkos nasilnoj reputaciji, Pablo je imao slabu tačku na svoju ćerku. Na vrhuncu moći, njegov kartel Medeljin zarađivao je i do 70 miliona dolara dnevno. To je značilo da je mogao da kupi bukvalno sve što njegova ćerka poželi. Jedne godine, Manuela je tražila jednoroga. Umesto da joj objasni da oni ne postoje, Eskobar je navodno naredio radnicima da kupe belog konja, zaheftaju mu rog na glavu i krila na leđa. Životinja je kasnije uginula od teške infekcije.
Kada su vlasti počele da mu stežu obruč, Pablo je činio sve da je zaštiti. Dok se porodica ranih devedesetih krila u planinama Kolumbije, narko-bos je navodno spalio dva miliona dolara u gotovini, samo da bi ugrejao svoju ćerku kojoj je bilo hladno.
Život nakon Pablove smrti i potraga za azilom
Svi znaju priču o dramatičnom kraju Pabla Eskobara: pokušaj bekstva preko krovova, razmena vatre sa kolumbijskim vlastima i njegova krvava smrt u decembru 1993. godine. Međutim, tu se priča o njegovoj porodici nije završila. Na neki način, tu je tek počela njihova prava borba.
Ubrzo nakon njegove smrti, Manuela, njen brat Huan Pablo i majka Marija Viktorija pobegli su iz Kolumbije. Nijedna zemlja nije želela da im pruži azil, čak ni nakon što su molili Vatikan za pomoć. Uz to, Kali kartel je zahtevao milione dolara odštete za zločine koje je Eskobar počinio protiv njih. Nakon pokušaja da nađu utočište u Mozambiku, Južnoj Africi, Ekvadoru, Peruu i Brazilu, porodica se krajem 1994. skrasila u Argentini pod lažnim imenima.
Hapšenje porodice i Manuelino skrovište
Godinama se činilo da je prošlost iza njih, ali 1999. godine majka Marija Viktorija i brat Huan Pablo (tada već poznat kao Sebastijan Marokin) iznenada su uhapšeni zbog pranja novca i falsifikovanja dokumenata. Iako su kasnije pušteni zbog nedostatka dokaza, javnost se zapitala: gde je Manuela?
Otkriveno je da ona živi u Buenos Ajresu pod imenom Huana Manuela Marokin Santos. Suprotno glasinama da porodica sedi na milionima ukradenog novca, Manuela je živela skromnim životom srednje klase. Za razliku od Manuelinog izolovanog detinjstva, Huana je imala pravu školu i stabilan dom. Međutim, hapšenje majke i brata ponovo je probudilo njen strah od osvete.
Odbila je da učestvuje u pričama o svom ocu
Dok su se njena majka i brat polako vraćali u javni život, pisali knjige i davali intervjue o životu sa Pablom, Manuela je odbila da učestvuje u tome. Prema rečima njenog brata, Manuela pati od teških depresivnih epizoda koje su se pogoršale nakon 1999. godine.
Huan Pablo je otkrio da je Manuela čak pokušala da sebi oduzme život i da sada živi sa njim i njegovom suprugom radi sopstvene bezbednosti i zdravlja. Ona živi u konstantnom strahu da će biti otkrivena i veruje da će svako ko sazna njen pravi identitet povezati nju sa očevim zločinima.
Danas je ona u svojim četrdesetim godinama, a ostaje nepoznato hoće li nekada izaći u javnost sa pričama o svom ocu. Kako stvari stoje, verovatno ne.
