Kada se pokrene tema mentalnog zdravlja, u mašti se često pojavljuje idealizovana slika: osoba koja je uvek smirena, ljubazna, nasmejana i potpuno pod kontrolom. Neko ko nikada ne gubi strpljenje, ne pokazuje slabost i ne dozvoljava sebi da se "stvarno" umori. A ako se i umori, čini to tiho, dostojanstveno i uz tehnike disanja.
Međutim, takva predstava više liči na fantaziju nego na realnost. Ljudi bez unutrašnjih konflikata, bez tuge, besa ili sumnje, gotovo da ne postoje. A i kada neko deluje tako, to često nije znak zdravlja, već posledica stroge unutrašnje zabrane da se osete neprijatne emocije.
Upravo na to godinama ukazuje ruski psiholog Mihail Labkovski. On otvoreno govori da psihološki zdrava osoba nije ona koja je stalno dobro raspoložena, već ona koja sebi ne zabranjuje ni "neprijatne" emocije.
"Kako zamišljate psihološki zdrave ljude? Kao srećne ljude, uvek dobro raspoložene i sa velikim osmehom na licu? Ako je tako, definitivno se varate. Oni koji hodaju okolo sa ‘zaglavljenim’ osmehom i izgledaju kao da su uvek srećni, zapravo su ljudi koji su sebi zabranili bes i tugu. Verujte mi, takva ograničenja neće dovesti ni do čega dobrog", kaže Labkovski.
Ove reči često izazivaju nelagodu. Jer ruše uverenje da je stalna pozitivnost dokaz snage. Naprotiv, neprekidni osmeh može biti znak potiskivanja, a prividna „normalnost“ — posledica unutrašnje napetosti.
Zdravo ne znači savršeno
Mentalno stabilni ljudi nisu nužno "laki" za okruženje. Mogu biti direktni, ponekad nagli, ponekad povučeni. Mogu otkazati susret ako osete da nemaju snage. Mogu zaplakati i ne smatrati to porazom. Mogu ćutati bez potrebe da tišinu ispune opravdanjima.
Upravo zato je u njihovom društvu lako disati. Ne nameću obaveznu vedrinu, ne minimiziraju tuđi umor i ne koriste fraze poput "saberi se". Sa njima je dozvoljeno biti drugačiji, bez straha od osude.
Koko Šanel je rekla: "Najveći luksuz na svetu je biti svoj."
Sa psihološke tačke gledišta, to nije luksuz već pokazatelj unutrašnje zrelosti. Biti svoj znači ne prikrivati emocije, ne glumiti stalnu kontrolu i ne živeti u neprekidnoj samokorekciji.
Ne skup pravila, već način postojanja
Ne postoji univerzalna formula po kojoj se prepoznaje mentalno zdrava osoba. To nije lista osobina, već odnos prema sebi i svetu.
Prema Labkovskom: Zdrava osoba ne negira sopstvene emocije. Bes, strah i tuga nisu "loši" — oni se proživljavaju, a ne potiskuju godinama.
Ne oseća obavezu da spasava sve oko sebe. Pomoć pruža iz želje, a ne iz krivice ili straha od odbijanja.
Postavlja granice mirno. Rečenica "Ovo nije za mene" izgovara se bez agresije i bez dugih opravdanja.
Ume da prihvati dobro — bez umanjivanja sopstvene vrednosti.
Reč koja otkriva odnos prema sebi
Postoji jedna navika koja mnogo govori o unutrašnjem stanju čoveka: umanjivanje sopstvenih zasluga.
- "Ma hajde, to je samo dobro osvetljenje."
- "Ništa posebno."
- "Samo sam imao sreće."
Prema Labkovskom, to nije skromnost, već odbijanje da se prihvati sopstvena vrednost. Osoba sa stabilnom psihom neće se raspravljati sa komplimentom. Neće odbaciti tuđi topao pogled.
"Ako vam neko kaže da izgledate sjajno, ne pokušavajte da ga razuverite. Samo recite ‘hvala’", naglašava on.
U tom jednostavnom "hvala" krije se mnogo više od ljubaznosti. To je sposobnost da se prihvati priznanje bez osećaja krivice. To je pravo da budete viđeni i cenjeni, bez potrebe da se zbog toga izvinjavate.
Psihoanalitičar Donald Vinikot je zapisao: "Biti živ znači biti ranjiv."
A ranjivost nije moguća tamo gde čovek stalno umanjuje sebe.
Ko su zapravo mentalno stabilni ljudi?
Najčešće — sasvim obični. Bez demonstrativne „svesnosti“, bez potrebe da dokazuju koliko su radili na sebi. Ne moraju biti najuspešniji, najglasniji ili najupečatljiviji.
Ali pored njih je mirno. Ne dramatizuju, ne igraju žrtvu i ne zahtevaju stalnu potvrdu sopstvene važnosti. Ne dokazuju svoje pravo na postojanje — oni ga jednostavno žive.
Marko Aurelije je napisao: "Istrajnost nije u tome da ne padneš, već da ustaneš svaki put."
Mentalno zdravlje nije stalna ravnoteža, već sposobnost da se čovek vrati sebi. Da ne izda sopstvena osećanja zarad tuđeg odobravanja. Da ne lomi svoje granice kako bi bio prihvaćen.
Zato mentalno stabilni ljudi nisu uvek svima prijatni. Mogu biti direktni i ponekad neprijatni. Ali poseduju nešto što je teško odglumiti — unutrašnju celovitost.
I kada dobiju pohvalu, neće je umanjiti.
Pogledaće mirno i reći: "Hvala."
Bez opravdanja. Bez buke.
Jer znaju svoju vrednost — i nemaju potrebu da je skrivaju.
