Zadušnice su dani posvećeni sećanju na preminule – trenuci kada se porodica i prijatelji okupljaju kako bi molitvom, svećom i tihim pomenom odali počast onima kojih više nema. U srpskoj tradiciji ovaj praznik ima duboko duhovno značenje, ali su se tokom vremena razvili i različiti običaji, naročito kada je reč o onome što se iznosi na groblje.
Pored cveća i sveća, mnogi nose i hranu, a u pojedinim krajevima Srbije ta praksa je prerasla u prave trpeze na grobovima. Ipak, crkva upozorava da takvi običaji nisu u skladu sa suštinom hrišćanskog pomena.
Hrišćanska dužnost prema pokojnicima
Prema pravoslavnom učenju, osnovna dužnost vernika jeste molitva za dušu preminulog. To podrazumeva paljenje sveća, služenje parastosa i pomena, podizanje i održavanje spomenika, kao i brigu o grobu.
Naglasak je na molitvi i dostojanstvu, a ne na spoljašnjim obredima koji mogu skrenuti pažnju sa suštine.
Šta se iznosi na grob?
Otac Dušan je ovako objasnio šta treba da se iznosi na grob i kako treba da izgledaju daće:
"Na dan sahrane pravoslavnog hrišćanina, kao na svim pomenima i parastosima (u 3, 9. i 40. dan, polugodišnji i godišnji, kao i o Zadušnicama) , na groblje se iznosi obarena i medom zaslađena pšenica, koljivo, koje se, kao i grob, preliva vinom, uz pojanje 'Vječnaja pamjat'. Žito je simvol vaskrsenja, jer kad se žito poseje u zemlju, ono istrune, ali se iz njegove klice razvije novi život u klasu pšenice. Tako biva i sa telom pokojnika.
Uz pšenicu i vino donosi se i hleb, pogača, koja se lomi i razdaje prisutnima, umočena u med, koji nas uverava u sladost budućeg večnog života. Sve ostalo, hrana i piće u izobilju, nemaju veze ni sa molitvom ni sa pokojnikom. Ostavljanje hrane na grobu, takođe nema vezu sa pomenom za pokojnika, sem ako rodbina ne misli, da će doći siromasi i tu hranu pokupiti."
Kada daća izgubi smisao
Sveštenici posebno upozoravaju na pojavu preterivanja tokom pomena i daća, jer se suština tada lako izgubi.
I obilne daće, večere za spomen pokojnika, često se pretvaraju u svoju suprotnost: ljudi preteraju i u jelu i u piću i, umesto da govore o pokojniku, njegovim dobrim delima i uspomeni koju ostavlja, umesto utehe porodici, razgovara se o profanim stvarima, vode se isprazni razgovori, a često dođe i do prepirki. U svakom slučaju, uvek se treba posavetovati sa svojim sveštenikom i od njega će vernici najbolje saznati, kako da postupaju u slučaju smrti člana porodice ili pomena u njegovu čast.
Crkva naglašava da je važno da se vernici uvek konsultuju sa svojim duhovnikom kako bi znali kako da postupe u trenucima gubitka i organizovanja pomena.
Dostojanstvo iznad običaja
Svaki pravoslavni hrišćanin, prilikom organizovanja sahrane ili pomena, trebalo bi da potraži savet sveštenika. Pojave poput raskošnih gozbi nisu u duhu vere, a posebno je nedopustivo da se skup povodom sećanja na pokojnika pretvori u nedolično ponašanje ili preterivanje u alkoholu.
Sahrana i pomen treba da budu čin molitve, sećanja i poštovanja. Sve drugo, ukoliko zaseni tu svrhu, predstavlja nepoštovanje prema pokojniku i njegovoj porodici.
