Postoje reči koje dugo ostaju u mislima. Jedna od njih je fraza nemačkog fizičara Vernera Šibelera:
"Svaka misao koju imamo o mrtvima utiče na njih kao telefonski poziv."
Na prvi pogled, deluje apstraktno, gotovo bajkovito. Ali zamislite: vaše suze, vaš očaj, vaša tuga – to nije samo lični bol. To je nevidljivi teret koji nesvesno prenosimo na one koji su već preminuli. Što je veća tuga, to je glasniji poziv.
Ljudi retko razmišljaju o tome da smrt voljene osobe ne prekida odmah vezu. To je kao magla: fizički nestala, ali energetski i dalje prisutna.
"Ljubav je jača od smrti", napisao je Gete.
Ove reči prenose jednostavnu, ali snažnu istinu: ljubav i dalje povezuje žive i mrtve. Svaka pomisao na njih je nevidljiva nit koja može grejati ili boleti, zavisno od sadržaja naših misli.
Intenzitet tuge i nepoznato o smrti
Pre više od četrdeset godina, Šibeler je pokrenuo pitanje o kojem mnogi radije ne razmišljaju:
Ljudi koji nemaju znanje o životu posle smrti doživljavaju intenzivnu emotivnu patnju kada izgube voljene. Život za njih gubi smisao, a neki čak pokušavaju i samoubistvo. Neutešno opraštajući se od preminulih, veruju da oni ne mogu ništa osetiti. Ali da li je to zaista tako?
Težina gubitka
Stajanje na groblju nije samo hladan kamen ili miris sveže zemlje. Najstrašnija je praznina u unutrašnjem svetu. Kao da vam je neko isčupao deo srca, i svet je izgubio boju, zvuk i značenje.
Psiholozi primećuju da za neke ljude tuga postaje toliko nepodnošljiva da razmišljaju o pridruživanju pokojniku. U tim trenucima čovek često zaboravlja jednostavno:
"Smrt nije kraj, već nastavak puta u drugom obliku." – Lav Tolstoj
Šibeler je skrenuo pažnju upravo na taj trenutak – kada tuga postaje destruktivna sila koja lomi žive, ali i vraća bol preminulima.
"Ne plači za mnom"
Fizičar je verovao da emocije nisu samo hemija mozga. One su energija koju šaljemo u univerzum. Ako živi osećaju misli i emocije drugih, zašto ne bi mogli i mrtvi?
On je pričao priče koje zvuče gotovo kao legende, poput slučaja austrijske mediume Marije Zilbert. Pojavio joj se duh preminulog službenika, gospodina V., čija je majka bila spremna da napusti svet zbog gubitka. Duh njenog sina, preko mediuma, rekao je:
"Ne plači za mnom, jer me tvoje misli vraćaju u fizički oblik, i teško mi je da se oslobodim toga."
Te reči su spasile ženu. Ponekad jedna misao ili fraza može sačuvati osobu od ivice katastrofe.
Slično, Rejmond Mudi prepričava kako su molitve voljenih spasile umiruće od ivice propasti. Jedan čovek na samrti je rekao:
"Već sam bio tamo gde mi je bilo dobro. Ali tvoje molitve me drže ovde."
Kada tuga postane lanac
Priča Gerturde Rajš je posebno indikativna. Izgubila je muža i ostala sama. Njeni dani su postali rutina odlazaka na groblje, suza i melanholije. Tek slučajno čitanje Šibelerovog članka "Vaša tuga može dotaći mrtve" nateralo ju je da se zamisli:
Možda njene suze muče njenog muža? Možda je on još uvek tu, ali ona ga drži u mislima na staroj zemlji?
Neko vreme kasnije, ugledala ga je – nije bio san: njegovo lice, gest, tih opraštaj.
"Činilo se kao da je hteo da kaže: pustite me."
Šta radimo sa mislima o onima koje smo izgubili? Držimo ih kao sidro ili ih puštamo na novo putovanje?
Život posle života
Šibeler je tvrdio da ličnost opstaje nakon smrti. Osoba ne nestaje, već menja oblik postojanja. Njegove misli odražavaju Platona: "Smrt nije kraj, već povratak duše izvoru."
Preminuli nisu ravnodušni prema živima. Oni osećaju naše misli, a ako su ispunjeni očajem, to je kao lanac koji ih vuče nazad.
Zaključak: sećanje sa ljubavlju
Tugu možemo podneti, ali je ne treba pretvarati u beskrajno plakanje. Mrtve treba sećati sa toplinom i ljubavlju. Molitve ne treba da ih sputavaju, već da ih oslobode.
Šibeler je naglasio: "Ne pozivam na zaborav mrtvih. Sećajte ih se sa ljubavlju i poželite im sve najbolje u njihovom novom životu. Takođe, ne preporučujem da kontaktirate mediume da biste uspostavili kontakt sa preminulim – nikada ne možete biti sigurni sa kim komunicirate."
U eri tehnologije, kada se "razgovara" sa digitalnim kopijama pokojnika, važno je zapamtiti: veza ne leži u gadgetima, već u srcu.
Čovek nije samo telo, već sećanje i energija misli. Svakog dana "dozivamo" one koji su preminuli. Jedan poziv može biti težak i pun suza, drugi svetao poput smeha, omiljene pesme ili mirisa bakine pite.
Ako birate koje zvono da čuje onaj koji je otišao, zar ne bi bilo bolje da mu date svetlo?
"Smrt je samo strana života koja je okrenuta od nas." – Rilke
Možete voleti i one van ovog sveta. Volite na način koji ne zadržava, već pušta da idu.
