Trudnu ženu koristio kao mamac da kidnapuje mlade devojke: Kad su otkriveni jezivi zločini bračnog para iz pakla poruka njihovog sina ostavlja javnost u šoku

16. maja 1990.  21:15  dvadesetogodišnja Džoana Pariš zakačila je rukopisni flajer na tablu zajednice u Okeru, u Francuskoj. „Časovi engleskog – izvorni govornik.“ kada se pored nje zaustavio beli kombi, vozač se naginje. „Izvinite, gospođice?“ Džoana prilazi, jer ona je tako ljubazna i uvek spremna da pomogne.

Džoana Pariš ne bi trebalo da bude u Francuskoj. bar ne trajno. Ona je studentkinja jezika na Univerzitetu u Lidsu, koja provodi svoju godinu pauziranja od studija kao pomoćnica nastavnika engleskog jezika u školi u Okseru. Njeni roditelji, Rodžer i Polin, još uvek se sećaju njihovog poslednjeg telefonskog razgovora koji se desio pre tri dana pre nestanka. Džoanin glas je bio svetao, uzbuđen. Rekla im je o flajerima koje je lepila po gradu kako bi zaradila dodatni novac držeći privatne časove.

„Upoznajem toliko porodica“, rekla je. „Deca ovde su divna.“

Njeni roditelji se nisu brinuli. Zašto bi? Džoana je pažljiva. Odgovorna. Tip ćerke koja zove kući svake nedelje bez izuzetka. Ali ove nedelje, neće pozvati.

Uveče 16. maja, Džoana se vraća u svoj stan nakon što je lepila flajere na gradskom trgu. Nekoliko svedoka će se kasnije setiti da su je videli kako razgovara sa nekim u belom kombiju. Muškarcem. I trudnom ženom pored njega.

Niko nije dvaput razmišljao o tome. Trudna žena je značila sigurnost, zar ne?

Par na koji niko nije sumnjao

Mišel Furnire ima 48 godina. Ima proređenu kosu, naočare sa žičanim okvirom i lice koje biste zaboravili pet minuta nakon što ste ga upoznali. Komšije ga opisuju kao tihog. Neupadljivog. Možda malo mrzovoljnog kada mu mačke lutalice uđu u dvorište, ali ništa alarmantno.

Ono što ne znaju jeste da je Mišel već dva puta bio zatvoren. Jednom 1966. zbog pipkanja maloletnice. Ponovo 1984. zbog seksualnog napada na pet mladih devojčica i pokušaja otmice još jedne.

Odslužio je samo tri godine za drugi prekršaj. Tri godine za šest krivičnih dela.

Kada je pušten na slobodu 1987. godine, nije postojao registar koji bi ga pratio. Nije postojao sistem za upozoravanje gradova u koje se preselio. Niko nije pratio njegovo ponašanje.

Mišel je mogao da ide bilo gde. Da radi bilo šta. Da lovi bilo koga.

A pored njega, omogućavajući svaku njegovu iskrivljenu fantaziju, bila je njegova žena.

Monik Olivije ima 42 godine kada upoznaje Džoanu. Ima kratku smeđu kosu i mekan glas. Strancima deluje stidljivo. Pokorno. Onakva žena koja bledi u pozadini. Ali Monik nije ono što se čini.

Mišel i Monik se upoznaju 1987. godine putem programa za dopisivanje. Mišel objavljuje oglas u katoličkom časopisu dok služi kaznu za seksualni napad. Traži društvo. Možda nekoga dovoljno naivnog da ga prihvati.

Monik odgovara. Nedavno se razvela. Njeno dvoje dece je oduzeto od njenog starateljstva. Usamljena je, bez cilja, očajnički želi vezu.

U svojim pismima, Mišel ne krije svoje želje. Piše o „lovu na device“. Opisuje mlade devojke kao „membrane na nogama“ i mašta o „probivanju istih“ onim što je naziva svojom „dugom“. Većina žena bi spalila ta pisma, prijavile ga, pobegle, ali  Monik ne radi ništa od toga. Umesto toga, ona odgovara. Govori mu da razume. Da želi da mu pomogne da ostvari svoje fantazije. Ali postoji uslov:

„Ubij mog bivšeg muža“, piše ona. „Uradi to, i ja ću ti pomoći u svemu.“

Mišel se slaže. To je laž, naravno. On nikada ne ubija Monikinog bivšeg muža. Ali Monik kao da ne mari. Dok shvati da neće održati obećanje, već je previše upletena u dogovor. Ili možda samo uživa u tome.

Kada je Mišel pušten iz zatvora u avgustu 1987. godine, Monik čeka ispred kapije da ga pokupi. Dva meseca kasnije, zajedno će počiniti svoje prvo ubistvo.

Prvo ubistvo: Izabel Lavil

11. decembar je 1987. Sedamnaestogodišnja Izabel Lavil ide kući iz škole blizu Osera. Isti grad u kome će Džoana umreti tri godine kasnije.

Izabel je dobra učenica. Tiha. Onakva devojka koja drži glavu po strani i radi domaći zadatak na vreme. Ne primećuje beli kombi koji je prati. Tri dana, Mišel i Monik su posmatrali Izabel. Zabeležili su njenu rutu. Merili vreme njene šetnje. Planirali. 11. decembra, kreću.

Monik se vozi iza Izabel u njenom autu. Spušta prozor i viče: „Izvinite! Možete li mi pomoći sa uputstvima?“

Izabel se zaustavlja. Osmehuje se. Naravno da će pomoći.

„Možete li mi pokazati na mapi?“ pita Monik. „Užasna sam sa ovim stvarima.“

Izabel ulazi u auto, nekoliko metara ispred, Mišel stoji pored svog belog kombija. Pravi se da je pokvaren, hauba mu je otvorena, izgleda frustrirano. Monik se zaustavlja pored njega. „O, ne!“, kaže Izabel. „To je moj muž. Njegov auto neće da upali.“

Izabel ništa ne sumnja. Zašto bi? Žena koja traži pomoć. Nasukan muž. Sve deluje tako normalno.

„Možemo da ga povezemo“, nudi Izabel.

Mišel seda na zadnje sedište. Čim se vrata zatvore, on vadi konopac. Omotava ga oko Izabelinog vrata. Vuče. Izabel se bori. Grebe konopac. Pokušava da vrisne. Monik nastavlja da vozi. Mirna. Fokusirana. Poseže u tašnu i vadi špric napunjen sedativom. Ubrizgava Izabel dok je Mišel drži. Za nekoliko minuta, Izabel prestaje da se bori.

Kuća užasa

Vozi Izabel u svoju kuću u San Kulonju, udaljenom selu u Burgundiji. Nema komšija u blizini. Niko ne čuje vrištanje.

Unutra, Mišel vuče Izabel u spavaću sobu. Ali evo u čemu je stvar sa Mišelom. Uprkos svim svojim fantazijama, svoj svojoj opsesiji devicama, on ima problem. Impotenciju. Zato mu Monik pomaže. Ona izvodi seksualni čin nad Mišelom da bi ga uzbudila. Onda, i samo tada, može da siluje Izabel.

Nakon toga, Mišel davi Izabel rukama. Gleda kako joj život nestaje iz očiju. Umotavaju njeno telo u plastičnu foliju. Voze do bunara u Busjer-e-Alutu. Bacaju je unutra.

Izabelini ostaci neće biti otkriveni osamnaest dugih godina. Njeni roditelji provode tih osamnaest godina pitajući se. Tražeći. Nadajući se. Ali Izabel se nikada neće vratiti kući.

Druga žrtva: Prijatelj koji je postao meta

Tri meseca kasnije, Mišelu i Monik je potreban novac.

Mišelovi teški poslovi nisu dobro plaćeni. A jedan od Monikinih uslova kada su se okupili bio je jasan: „Nikada više nećemo biti siromašni.“ Zato smišljaju plan.

U martu 1988. godine, Mišel dobija telefonski poziv od Faride Amiš, supruge njegovog bivšeg saputnika iz ćelije Žan-Pjera Elegouara. Žan-Pjer je plodovit pljačkaš banaka, koji trenutno služi kaznu za svoje zločine.

Farida ima predlog. Pre mnogo godina, Žan-Pjer je zakopao blago na groblju u Flen-e-Paleu. Zlatnike. Ingote. Vredne milione.

„Pomozi mi da ga iskopam“, kaže Farida. „Daću ti deo.“

Mišel pristaje. On, Monik i Farida se sastaju usred noći. Kopaju po zaleđenoj zemlji lopatama i pijucima dok ne otkriju blago.

Mišelov udeo vredi 14.000 dolara. Ali Mišel želi više. Zašto deliti blago kada možeš da uzmeš sve?

U aprilu, Mišel i Monik pozivaju Faridu da poseti njihov dom. Kažu joj da žele da proslave svoje novostečeno bogatstvo.

Farida ništa ne sumnja.

Dave je u kolima. Voze se do Kle-Fonten-an-Dimoa. Zakopaju je u plitkom grobu. Zatim provaljuju u Faridin dom i kradu sve vredno. Nakit. Gotovinu. Elektroniku.

Novac koriste da kupe dvorac u Donšeriju, blizu belgijske granice. Prostrano imanje sa 37 hektara guste šume. Savršeno mesto za skrivanje tela.

Iskorišćavanje trudnoće

Do avgusta 1988. godine, Monik je trudna sa Mišelovim detetom. Većina žena bi usporila tokom trudnoće. Odmor. Priprema za majčinstvo. Ne Monik. Umesto toga, ona koristi svoju trudnoću kao oruđe. Masku. Način da se žrtve osećaju bezbedno.

Trećeg avgusta, Mišel i Monik voze do supermarketa u Šalon sir Šampanju. Na parkingu uočavaju dvadesetogodišnju Fabjen Leroa.

Monik joj prilazi, jednom rukom na njenom otečenom stomaku. „Izvinite“, kaže ona. „Nije mi dobro. Možete li nam pomoći da pronađemo najbližeg lekara?“

Fabjen gleda Monikin veliki stomak. Ona ne okleva. Naravno da će pomoći. Ulazi u kombi.

Mišel vozi do osamljene šume blizu vojnog kampa. Monik sedi na prednjem sedištu, ćuteći.

Pozadi, Mišel se okreće ka Fabjen. „Jesi li devica?“, pita.

Fabjen odmahuje glavom. Ne. Mišelu nije stalo. On je ipak siluje. Zatim joj puca u grudi. Ostavljaju njeno telo u šumi. Neće biti pronađeno mesecima.

Venčanje monstruoznog para

U julu 1989. godine, Mišel i Monik se venčavaju. Ceremonija je mala. Tiha. Niko ne sumnja da je par koji razmenjuje zavete već zajedno ubio četiri osobe. U novembru, Monik rađa njihovog sina, Selima.

Nekoliko meseci vlada mir. Mišel i Monik se uklapaju u porodični život. Brinu se o svojoj bebi. Ćaskaju sa komšijama. Idu u crkvu.

Ali ubijanje nije gotovo. Tek je počelo.

Religiozna devojka: Žan-Mari Desramo

U januaru 1989. godine, Mišel se ukrcava u večernji voz za Šarlvil-Mezijer. Lepo je obučen. Kosa mu je očešljana. Naočare su mu uglačane.

Ugleda 21-godišnju Žan-Mari Desramo kako sedi sama. Čita Bibliju.

Mišel seda pored nje. „Jesi li religiozna?“, pita.

Žan-Mari se osmehuje. Jeste. Odseda u obližnjem manastiru.

Mišelovo lice se ozarilo. Kakva slučajnost! On i njegova žena su pobožni katolici. Žive u blizini.

Tokom narednih nekoliko nedelja, Mišel i Žan-Mari se viđaju u vozu nekoliko puta. Razgovaraju o veri. Molitvi. Božjem planu.

Žan-Mari mu veruje. Kako i ne bi? Deluje tako ljubazno. Tako iskreno.

18. marta, Mišel i Monik sreću Žan-Mari na železničkoj stanici. Pozivaju je kod sebe na večeru.

„Posle ću te odvesti nazad u manastir“, obećava Mišel.

Žan-Mari se slaže.

Unutar dvorca, Mišel postavlja Žan-Mari pitanje: „Jesi li devica?“

Ona odmahuje glavom. Ne, nije.

Mišelovo lice se menja. Ljubaznost nestaje. Zamenjuje je bes. On pokušava da je siluje. Ali Žan-Mari uzvraća udarac. Šutira. Vrišti. Grebe mu lice. Monik utrčava. Drži Žan-Mari dok joj Mišel vezuje zglobove trakom. Začepljuje joj usta. Zatim je Mišel davi.

Sahranili su njeno telo u bašti dvorca. Odmah ispred prozora kuhinje.

Dvanaestogodišnjakinja: Elizabet Briše

U decembru 1989. godine, Mišel i Monik voze do Namira, u Belgiji. Njihov sin Selim je na zadnjem sedištu, star samo nekoliko meseci.

Ponovo su u lovu.

Mišel uočava dvanaestogodišnju Elizabet Briše kako ide ka kući svoje prijateljice. 19 sati je. Hladno. Mrak.

Mišel se zaustavlja pored nje. Monik se naginje kroz prozor, Selim plače u njenom naručju.

„Molim vas“, kaže Monik. „Moja beba je bolesna. Možete li nam pokazati gde je doktor?“

Elizabet gleda uplakanu bebu. Zabrinuta majka.

Ulazi. Voze je nazad do dvorca u Francuskoj. Vežu je za krevet. Svlače je. Mišel primećuje da Elizabet ima menstruaciju. Naređuje Monik da je opere. Monik posluša. Zatim Mišel siluje dvanaestogodišnju devojčicu. Sledećeg dana je zadavi. Zakopa je u bašti koristeći svoj bager. Mašinu zove „Dino“. Kao da je kućni ljubimac.

Elizabetini roditelji nedeljama čekaju pored telefona. Nadaju se. Mole se. Njihova ćerka se nikada ne vraća kući.

Obrazac koji se ponavlja

Do 1990. godine, Mišel i Monik su usavršili svoju metodu.

Voziju se u belom kombiju. Monik primećuje potencijalne žrtve. Mlade. Ranjive. Šetaju same.

Koriste Monikino prisustvo da uspostave poverenje. Ponekad se pretvara da joj trebaju uputstva. Drugi put se pretvara da je Selim bolestan.

Žrtve uvek uđu. Jednom kad su unutra, Mišel ih vezuje, vozi ih do dvorca, siluje ih i ubija ih. Monik je tu na svakom koraku, drži ih, čisti ih, posmatra. Ona ga nikada ne zaustavlja, nikada ne zove u pomoć, nikada ne pokazuje kajanje. Zato što Monik nije posmatrač, ona je saučesnik.

Džoanina poslednja noć

16. maj 1990. Džoana ulazi u beli kombi sa Mišelom i trudnom Monik.

Kažu joj da su zainteresovani da je zaposle kao tutora engleskog jezika. Može li da dođe kod njih kući da razgovaraju o cenama?

Džoana se slaže. Ne zna da je ovo ista metoda koju su koristili na Izabel. Na Žan-Mari. Na Elizabet.

Voze se do osamljene obale reke blizu Osera. Monik ostaje na prednjem sedištu, a pozadi, Mišel napada Džoanu. Ona se bori, vrišti, grebe ga po licu.

Mišel je udara tupim predmetom po glavi. Ponovo, ponovo i ponovo.

Džoana prestaje da se pomera. Ali Mišel nije završio, siluje njeno beživotno telo. Zatim je davi, samo da bi bio siguran.

Monik sluša zvukove, vrištanje, plač, tišinu...Ona ne interveniše.

Kada je gotovo, Mišel odvlači Džoanino telo do obale reke. Ostavlja je tamo da je neko drugi pronađe.

Sledećeg jutra, trkač primećuje nešto kako pluta u reci. U početku misli da je to lutka, telo je tako bledo, tako mirno.Onda vidi krv i zove policiju.

Kada istražitelji stignu, pronalaze Džoanino telo napušteno na obali reke. Njena odeća je pocepana. Lice joj je u modricama i otečeno od batinanja.

Obdukcija otkriva da je silovana, zadavljena i toliko pretučena da joj je lobanja frakturirana. Ali tečnost je pronađena na njenom telu, ubica je ostavio dokaze.

Međutim 1990. godine, DNK tehnologija je još uvek u povoju. Tečnost je skladištena i katalogizovana i ostasvljena na polici. Proći će još trinaest godina pre nego što je neko poveže sa Mišelom Furnireom.

Porodice žrtava koje čekaju

Džoanini roditelji, Rožer i Polin, odmah lete u Francusku. Identifikuju telo svoje ćerke, grle se, plaču.

„Ko bi ovo uradio?“, pita Polin istražitelje.

Policija nema odgovore, nema osumnjičenih, nema tragova.

Nazad u Engleskoj, Džoanini prijatelji i učenici održavaju bdenje, pale sveće, dele uspomene, plaču.

„Ona je samo želela da predaje“, kaže jedan od njenih učenika. „Zašto bi je neko povredio?“

Ali Džoanina porodica nije jedina koja čeka odgovore. Roditelji Izabel Lavil i dalje tragaju za svojom ćerkom. Nestala je 1987. godine. Roditelji Elizabet Briše čine isto. Tri godine tišine. Manastir Žan-Mari Desramo održava molitvene službe svake nedelje, nadajući se njenom bezbednom povratku. Niko od njih ne zna da su odgovori zakopani u bašti Mišela i Monik.

Ali evo šta još ne znaju: Džoana Pariš neće biti Mišelova poslednja žrtva. Između 1990. i 2003. godine, on će ubiti ponovo i ponovo i ponovo. Monik će biti tamo veći deo vremena. Dok ih uhvate, broj žrtava će biti najmanje dvanaest, a možda i više.

Ali 1990. godine, niko ne sumnja u tihi par koji živi u dvorcu. One koji idu u crkvu svake nedelje. Koji se smeše komšijama. Koji obožavaju svog sina.

Kako bi iko mogao znati da je njihova bašta groblje?

Žrtva koja je pobegla

26. jun 2003. Trinaestogodišnja devojčica ide kući iz škole u ​​Sineju, u Belgiji. Sunce zalazi. Razmišlja o domaćem zadatku. Večeri. Normalne tinejdžerske stvari. Beli kombi se zaustavlja pored nje.

„Izvinite“, kaže vozač. Stariji je. Možda šezdeset. Naočare sa žičanim okvirom. Bezbednog izgleda.

„Pokušavam da pronađem Mon de la Sal“, kaže. „Možete li mi pomoći sa uputstvima?“

Devojčica je naučena da bude ljubazna. Da pomaže odraslima kojima je potrebna pomoć.

Ona prilazi prozoru na suvozačevom sedištu. Naginje se da pogleda njegovu mapu. Onda se sve dešava brzo. Muškarčeva ruka se ispruži. Hvata je za zglob. Povlači. Ona se spotakne u kombi. Vrata se zalupe. Muškarčev osmeh nestaje. Njegovo lice postaje nešto drugo. Nešto zlo.

„Jesi li devica?“, pita on.

Devojčica je prestravljena. Ali je i pametna. Primećuje konopac na sedištu pored njega. Način na koji mu se ruke kreću ka njenim zglobovima. To je već radio ranije. Veže joj zglobove. Njene zglobove. Konopac je zategnut, useca joj se u kožu. Ali muškarac pravi grešku. Veže čvorove previše labavo. Možda stari. Nemarno. Previše samouvereno. Devojčica čeka da se okrene da upalio motor. Zatim zagrize konopac oko zglobova. Žvaće. Vuče. Kida vlakna zubima. Konopac se opušta. Oslobađa jednu ruku. Zatim drugu. Radi na člancima. Kombi se sada kreće. Ubrzava. Devojka ne razmišlja. Samo deluje. Poseže za kvakom na zadnjim vratima. Izbacuje se iz vozila u pokretu. Snažno udara o trotoar. Prevrće se. Teško ustaje. Iza sebe čuje kako se kombi naglo zaustavlja. Zvuk otvaranja vrata.

Trči. Zaustavlja prolazeći automobil. Vozač je pogleda - konopac je peče na zglobovima, užas u očima - i vozi pravo u policijsku stanicu.

Devojka im daje broj registarske tablice. Seća se svake cifre. Kada policija proveri tablice, pojavljuje se ime: Mišel Furnire.

Hapšenje

27. juna 2003. godine, belgijska policija opkolila je kuću Furnireovih u Sen Sir le Kolonu.

Mišel je u bašti. Brine se o svom povrću. Ponaša se kao svaki drugi penzioner koji uživa u mirnom popodnevu.

„Gospodine Furnire?“, doviknuo je policajac. „Moramo da razgovaramo sa vama o incidentu od juče.“

Mišelovo lice se ne menja. „Ne znam o čemu pričate.“

„Trinaestogodišnja devojčica. Beli kombi. Vaša registarska tablica.“

Mišel sleže ramenima. „Laže. Nikada je nisam dodirnuo.“

Ali njegov kombi priča drugačiju priču. Unutra, policija pronalazi konopac. Selotejp. Lisice. Špric. Dečju odeću koja ne pripada njegovom sinu Selimu. Takođe pronalaze sveske. Desetine njih. Mišel je vodio evidenciju. Svaki napad. Svaka žrtva. Imena. Godine. Lokacije. Fizički opisi. On to naziva svojim „kolekcionarskim predmetom“.

Policija hapsi Mišela na licu mesta. Odvodi ga u pritvor. Zatim se okreću ka Monik.

Monik je u kuhinji kada policija ulazi. Kuva kafu. Pevuši sebi u bradu.

„Gospođo Olivije?“ kaže policajac. „Imamo pitanja o vašem mužu.“

Monik podiže pogled. Njeno lice je bezizražajno. Prazno.

„Ne znam ništa“, tiho kaže. „Nikada mi nije rekao šta radi.“

Istražitelji je proučavaju. Deluje bezopasno. Pokorno. Možda čak i naivno. Sigurno je i sama ova žena žrtva. Zarobljena u braku sa čudovištem. Greše. Ali će im trebati godine da to shvate.

Iskopavanje tela

28. juna 2003. godine, istražitelji stižu u dvorac u Dončeriju sa georadarskom opremom i bagerima. Imanje je ogromno. Trideset sedam hektara guste šume. Bašte. Bunari. Spoljne zgrade. Ako su tela sahranjena ovde, njihovo pronalaženje će trajati nedeljama. Možda mesecima. Počinju sa baštom iza glavne kuće. U roku od nekoliko sati, radar detektuje anomalije. Poremećaji u zemljištu.

„Ovde“, kaže tehničar, obeležavajući zemlju sprejom. „Kopajte ovde.“

Bager - ironično, isti onaj koga je Mišel nazvao „Dino“ - počinje da kopa.

Metar dublje, pronalaze tkaninu. Zatim kosti. To je Žan-Mari Desramo. Nestala je 1989. Četrnaest godina. Njena porodica je obaveštena. Njena majka se sruši kada čuje vest.

Kopanje se nastavlja. Dva dana kasnije, pronalaze Elizabet Briše. Dvanaestogodišnjakinju koja je nestala 1989. godine. Njeni roditelji tragaju četrnaest godina. Drže bdenja. Štampaju flajere. Nadaju se. Sada znaju. Njihova ćerka nikada nije napustila tu baštu.

Između juna 2003. i januara 2004. godine, istražitelji su intervjuisali Mišela i Monik preko sto puta.

Mišel odbija da sarađuje. Sedi u tišini. Podsmešljivo se smeška kada mu se pokažu dokazi.

„Dokaži to“, kaže on. „Dokaži da sam išta uradio.“

Zato se okreću Monik. Detektivi misle da će lako popustiti. Na kraju krajeva, deluje tako krhko. Tako krotko. Delimično su u pravu. Mesecima, Monik tvrdi da je nevina. „Nisam znala“, ponavlja. „Nikada mi nije rekao.“

Ali u januaru 2004. godine, pod jakim pritiskom, ona se slomi.

„Reći ću vam sve“, kaže ona. „Ali samo ako mi obećate zaštitu od njega.“

Detektivi se naginju napred. To je to. Monik priznaje šest ubistava. Ona pruža detalje koje bi samo ubica znao. Ona opisuje kako su namamili Izabel Lavil. Kako je držala Žan-Mari. Kako je očistila Elizabet.

Ali evo obrta: Monik tvrdi da je bila primorana. Da je Mišel pretio da će ubiti nju i Selima ako ne sarađuje.

„Bila sam uplašena“, kaže ona, suze joj teku niz lice. „Nisam imala izbora.“

Detektivi nisu sigurni u šta da veruju.

Mišelovo priznanje

Kada Monik prizna, Mišel shvata da je igra gotova.

U februaru 2004. godine, priznaje da je ubio osam žena i jednog neidentifikovanog muškarca između 1988. i 2002. godine.

Osam potvrđenih žrtava: Izabel Lavil, 17, Farida Amiš, godine nepoznate, Fabijen Leroj, 20, Žan-Mari Desramo, 21, Elizabet Briše, 12, Džoana Pariš, 20, Selin Sezon, 18, Mananja Tampong, 13

Ali postoji problem - Između 1990. i 2000. godine postoji desetogodišnji razmak. Nema potvrđenih žrtava. Istražitelji smatraju da je ovo nemoguće poverovati. Serijski ubica koji apstinira deceniju? Malo verovatno. Procenjuju da je stvarni broj žrtava bliži trideset pet. Ali bez tela, bez priznanja, ne mogu to dokazati.

Tokom ispitivanja, Monik pominje nešto jezivo. Sredinom 1990-ih, ona i Mišel su angažovali dadilju da brine o Selimu. Tinejdžerka. Petnaest ili šesnaest godina.

„Jedne noći sam čula vrisku“, kaže Monik. „Iz sobe dadilje.“ „Mišel je bio tamo. Čula sam je kako plače. Moli. Onda tišina.“

„Šta se zatim desilo?“, pita detektiv. „Više je nikada nisam videla.“

„Kako se zvala?“ Monik odmahuje glavom. „Ne sećam se. Mišel je obrađivao svu papirologiju.“

Istražitelji traže evidenciju. Dokumenta o zaposlenju. Imigraciona dokumenta. Bilo šta. Nisu pronašli ništa. Telo dadilje nikada nije pronađeno. Njen identitet ostaje nepoznat. Ona je duh. Jedna od trideset petoro.

Suđenje veka: 2008.

27. marta 2008. godine, Mišel i Monik su se pojavili na suđenju u Šarlvil-Mezijeru, u Francuskoj. Više od četiri stotine novinara ispunjava sudnicu. Snimateljske ekipe su raspoređene duž ulica. Suđenje se prenosi uživo širom Evrope. Francuska javnost je zadivljena. Užasnuta. Razjarena.

Mišel stiže u lisicama, pognute glave, odbijajući da uspostavi kontakt očima sa bilo kim. Monik stiže u skromnoj haljini, sveže ošišana i ofarbana u plavo. Izgleda kao nečija baka. U tome je i poenta. Njen tim odbrane ju je pažljivo trenirao. Obuci se skromno. Govori tiho. Plači kada je prikladno. Učini da te porota vidi kao žrtvu.

Prvog dana svedočenja, Monik je pozvana na mesto za svedoke. Hoda polako. Ruke joj drhte. Oči su spuštene.

„Gospođo Olivije“, počinje tužilac, „možete li opisati vaš odnos sa Mišelom Furnireom?“

Monik jedva da je čula šapat. „On me je kontrolisao. Plašila sam se.“

„Plašila čega?“

„Da će me ubiti. Ubiti našeg sina.“

„Ali učestvovali ste u ubistvima, zar ne?“

Monik okleva. „Nisam imala izbora.“

Tužilac drži fotografiju. To je Džoana Pariš. Mlada. Nasmejana.

„Da li je Džoana Pariš imala izbor?“

Tišina.

„Da li je Elizabet Briše imala izbor?“

Još tišine.

„Da li ste ikada pokušali da im pomognete? Da pozovete policiju? Da upozorite nekoga?“

Monik odmahuje glavom. „Ubio bi me.“

„Ili ste možda“, kaže tužilac, „uživali u tome.“

Sudnica eksplodira. Džoanini roditelji ustaju i izlaze, ostavljajući jednu ružu i fotografiju svoje ćerke na stolu porote.

To je tihi protest. Poruka: Ne dozvolite joj da se krije iza izgovora.

Kada Mišel svedoči, ne pokazuje kajanje.

Tužilac ga pita o Elizabet Briše, dvanaestogodišnjakinji.

„Da li se sećate da ste je zadavili?“ pita tužilac.

„Da“, ravnodušno kaže Mišel.

„Da li osećate krivicu?“

Mišel se okreće ka tužiocu. Njegovo lice je prazno.

„Da li biste želeli da znate šta sam mislio kada sam je sahranjivao?“

Tužilac klima glavom.

Mišel se naginje napred. „Razmišljao sam o tome koliko duboka rupa treba da bude. Da je životinje ne bi iskopale.“

Uzdasi odjekuju sudnicom.

Zatim Mišel kaže nešto što će proganjati sve prisutne.

Okreće se ka tužiocu. Gleda ga direktno u oči.

„Znate“, mirno kaže Mišel, „kada sam zadavio tu devojčicu, bila je istih godina kao vaša ćerka sada.“

Tužiočevo lice prebledi.

„Da li ste svesni toga?“ nastavlja Mišel, osmehujući se. „Potpuno istih godina.“

Obezbeđenje je moralo da spreči tužioca da se ne baci na Mišela.

28. maja 2008. porota donosi presudu.

Mišel Furnire: Kriv za sedam ubistava. Osuđen na doživotnu robiju bez mogućnosti uslovnog otpusta.

Monik Olivije: Kriva za saučesništvo u šest ubistava. Osuđena na dvadeset osam godina zatvora.

Sudnica eksplodira. Porodice žrtava vrište. Neki plaču. Drugi sede u zaprepašćenoj tišini.

Dvadeset osam godina. Monik bi mogla biti puštena sa sedamnaest godina. Mnogi veruju da se izvukla preblago. Da je njena gluma „žrtve“ uspela.

Ali i Mišelu i Monik je takođe naređeno da plate 1,5 miliona evra odštete porodicama žrtava. Nije dovoljno. Nikada neće biti dovoljno. Ali je nešto.

Devojka koja proganja Francusku: Estel Muzen

Sve se menja 2015. godine.

Bivša zatvorenica Monik kontaktira vlasti. Videla je nešto na televiziji. Otac moli za informacije o svojoj nestaloj ćerki.

Cimer pita Monik: „Da li znaš nešto o Estel Muzen?“

Monikino lice postaje prazno. Onda kaže: „Ona je njegov tip.“

Estel Muzen je imala devet godina kada je nestala 9. januara 2003. godine. Napustila je školu u 18 časova u Germantu, malom gradu blizu Pariza. Peške je išla kući. Njeni roditelji su živeli samo 800 metara odatle. Nikada nije stigla. Njen otac, Erik, proveo je dvanaest godina tragajući. Štampajući flajere. Pojavljujući se na televiziji. Moleći za informacije. Sada vlasti imaju trag.

U decembru 2020. godine, istražitelji prevoze Mišela i Monik u Germant radi rekonstrukcije mesta zločina. To je prvi put da je par zajedno posle dvanaest godina. Mišel sada ima sedamdeset osam godina. Krhkog je stanja. Pokazuje znake Alchajmerove bolesti. Njegovo sećanje je maglovito.

„Ne sećam se“, stalno govori. „Možda. Nisam siguran.“

Ali kada Monik stigne, nešto se menja. Razgovaraju. Tiho. Istražitelji posmatraju kako Monik budi Mišelovo sećanje.

„Vozili smo se“, kaže ona. „Videli ste malu devojčicu.“ Mišel polako klima glavom. „Da. Malu devojčicu.“

„Šta se zatim desilo?“

„Ja... ja sam je odvela.“

„Gde ste je odveli?“

Mišelovo lice postaje prazno. „U zamak. Možda. Ne sećam se.“

Monik dopunjava detalje. Opisuje kako je Mišel tog dana sam otišao od kuće. Kako se vratio satima kasnije.

„Ostala sam sa devojčicom dok je on otišao na posao“, kaže Monik. „Morali smo da održimo rutinu. Da niko ne bi posumnjao.“

„Šta se desilo sa Estel?“

Monik sleže ramenima. „Ne znam. Nikada mi nije rekao.“

Ali istražitelji su skeptični. Na kraju krajeva, Monik je bila prisutna kod skoro svakog drugog ubistva. Zašto bi ovo bilo drugačije?

U januaru 2021. godine, istražitelji ponovo počinju da iskopavaju imanje zamka.

Fokusiraju se na područja gde je Mišelov bager – „Dino“ – korišćen između 2002. i 2004. godine.

Radar koji prodire kroz zemlju otkriva anomalije. Moguća mesta grobnica.

Kopaju. I kopaju. I kopaju. Prolaze nedelje. Ništa.

Monik nudi pomoć. Putuje do mesta. Vodi istražitelje uskom šumskom stazom.

„Mislim da je bilo ovde“, kaže ona.

Kopaju. Ništa.

„Čekajte“, kaže Monik. „Možda je bilo tamo.“

Kopaju. I dalje ništa.

Na kraju krajeva, Monik priznaje: „Možda sam pogrešila. Možda je to bila druga lokacija.“

Neki istražitelji veruju da Monik iskreno pokušava da pomogne. Drugi misle da igra igru. Uživa u pažnji. Kontroli.

Na kraju krajeva, bila je zatvorena osamnaest godina. Sada je, odjednom, ponovo u centru pažnje. Ljudima je potrebna. Oslonite se na nju. Možda uživa u tome.

10. maja 2021. godine, Mišel Furnire umire u pariskoj bolnici u sedamdeset devetoj godini. Patio je od srčanih problema. Njegova Alchajmerova bolest je napredovala. Jedva se seća i svog imena.

Kada Estelin otac, Erik, čuje vest, slomi se. „Odneo je moju ćerku“, kaže Erik. „A sada je sa sobom poneo i istinu.“ Tajne o tome gde je Estel sahranjena umiru sa Mišelom. Njeno telo je još uvek tamo. Negde na trideset sedam hektara šume. Čeka da bude pronađeno.

Drugo suđenje: 2023.

U novembru 2023. godine, Monik ponovo izlazi pred sud. Ovog puta, optužena je za saučesništvo u još tri ubistva: Džoana Pariš, Estel Muzen, Mari-Anžel Domes (čiji posmrtni ostaci takođe nikada nisu pronađeni)

Suđenje traje tri nedelje. Sudnica je ponovo puna. Ali ovog puta se dešava nešto neočekivano.

Selim Furnire—Mišelov i Monikin sin—svedoči.

Selim se pojavljuje putem video-linka. Nosi složenu masku: periku, lažne naočare, lažne brkove.

Ne želi da ga iko prepozna. Izgradio je novi život na jugu Francuske pod novim identitetom.

„Gospođo Olivije“, kaže sudija, „vaš sin bi želeo da vam se obrati.“

Monik podiže pogled u ekran. Njeno lice je nečitljivo.

Selimov glas drhti od besa. „Reci im šta znaš! Reci im gde su tela!“

Monik ne odgovara.

„Lažov si!“, viče Selim. „Lažeš celog života! Bio sam samo dete! Nisam znao šta radiš!“

Sudija pokušava da ga smiri. Ali Selim nije završio.

„Iskoristila si me“, kaže. „Koristila si me da namamiš devojke u svoj kombi. Učinila si me saučesnikom svojih zločina. A ja nisam imao pojma.“

Monik konačno progovara. Glas joj je tih. „Žao mi je.“

„Žao mi je nije dovoljno“, kaže Selim. I ekran se zacrni.

18. decembra 2023. porota donosi presudu.

Monik Olivije: Kriva za saučesništvo u ubistvima Džoane Pariš, Estel Muzen i Mari-Anžel Domes. Osuđena na doživotni zatvor sa minimalnim trajanjem od dvadeset godina.Imaće pravo na uslovni otpust 2032. godine. Tada će napuniti osamdeset četiri godine.

Džoanini roditelji, Rodžer i Polin – sada u sedamdesetim – nalaze se u sudnici.

„Pravda za Džoanu“, tiho kaže Rodžer. „Konačno.“

Ali Estelin otac, Erik, je slomljen. „Osudili su je. Ali gde je moja ćerka? Gde je Estel?“

Mračna tajna sina

U julu 2023. godine, samo nekoliko meseci pre Monikinog drugog suđenja, šokantne vesti su se pojavile. Selim Furnire je uhapšen u Nici. Optužba: pokušaj silovanja maloletnice.

Prema policijskim izveštajima, Selim je navodno delovao sa „veštinom“ što je ukazivalo na to da je to već radio.

Istražitelji se pitaju da li je Selim naučio više od svojih roditelja nego što je priznao.

Da li je bio prisutan tokom više od samih otmica? Da li je učestvovao?

Ili još gore - da li je nastavio nasleđe svojih roditelja?

Slučaj je još uvek pod istragom. Selim tvrdi da je nevin.

Ali pitanje ostaje: Da li se čudovišta rađaju ili se stvaraju?