Imala sam šest godina kada sam izgubila roditelje.
Dani koji su usledili bili su mračni, ispunjeni šaputanjem odraslih o pijanom vozaču koji ih je ubio i raspravljanjem šta da rade sa mnom.
Reči „hraniteljstvo“ lebdele su po kući. Ta ideja me je užasnula. Mislila sam da ću biti poslata negde zauvek, ali deda me je spasao.
Šezdeset petogodišnjak, umoran, već se boreći sa bolovima u leđima i kolenima, ušao je u dnevnu sobu gde su svi odrasli šaputali o mojoj sudbini i lupio rukom o stočić.
„Ona ide sa mnom. Kraj priče.“
Deda je od tog trenutka postao ceo moj svet
Deda mi je dao svoju veliku spavaću sobu, a manju je uzeo za sebe. Naučio je kako da mi plete kosu sa Jutjuba, svaki dan mi je pakovao ručak i prisustvovao svakoj školskoj predstavi i roditeljskom sastanku.
On je bio moj heroj i moja inspiracija. „Deda, kada porastem, želim da budem socijalni radnik kako bih mogla da spasavam decu na isti način kao što si ti mene spasao“, rekla sam mu kada sam imala deset godina.
Zagrlio me je tako čvrsto da sam mislio da će mi rebra popucati. „Možeš biti šta god želiš, mala. Apsolutno bilo šta.“
Ali istina je bila da nikada nismo imali mnogo.
Nije bilo porodičnih putovanja, nije bilo restorana ili hrane za poneti, i nijednog od onih poklona „samo tako“ koje su druga deca izgleda dobijala. Kako sam odrastala, primetila sam da se u mom životu sa dekom pojavljuje uznemirujući obrazac.
Pitala bih: „Deda, mogu li da dobijem novu odeću?“ pitala bih. „Sva deca u školi nose ove farmerke sa brendom, i ja želim jedan par.“ A on bi rekao: „Ne možemo to sebi da priuštimo, mala.“
To je bio njegov odgovor na svaki zahtev za bilo šta dodatno. Mrzela sam tu rečenicu više od svega na celom svetu.
Ljutila sam se na njega što je uvek govorio NE
Dok su druge devojke nosile modernu, brendiranu odeću, ja sam nosila šta god sam imala. Sve moje prijateljice su imale nove telefone, ali moj je bio drevna cigla koji je jedva držao naelektrisanje.
Bio je to užasan, sebičan bes, onakav koji me je terao da noću plačem vrućim suzama u jastuk, mrzeći sebe što ga mrzim, ali i dalje nesposobna da zaustavim ogorčenje. Rekao mi je da mogu biti sve što želim, ali to obećanje je počelo da deluje kao laž.
Onda se deda razboleo, a bes je zamenio dubok, mučan strah. Čovek koji je nosio ceo moj svet na svojim ramenima odjednom nije mogao da se popne uz stepenice, a da se ne zadiše.
Nismo mogli da priuštimo medicinsku sestru ili negovatelja, naravno, nismo mogli ništa da priuštimo, pa sam se sama brinula o njemu.
„Biću dobro, mala. Samo je prehlada. Ustaću sledeće nedelje. Ti se samo fokusiraj na završne ispite.“ Lažovče, pomislila sam. „Nije prehlada, deda. Moraš da se odmoriš. Molim te, dozvoli mi da ti pomognem.“
Žonglirala sam poslednji semestar srednje škole tako što sam mu pomagala da ode do kupatila, hranila ga kašičicama supe i pazila da popije svoju planinu lekova.
Svaki put kada bih pogledala njegovo lice, mršavije i bleđe svakog jutra, osećala sam kako mi panika raste u grudima. Šta će biti sa nama oboma?
Jedne večeri, pomagala sam mu da se vrati u krevet kada je rekao nešto što me je uznemirilo.
Drhtao je od napora kratke šetnje do kupatila. Dok se smirivao, oči su mu se uprle u mene sa intenzitetom koji ranije nisam videla.
„Lili, moram ti nešto reći.“
„Kasnije, deda. Iscrpljen si i treba ti odmor.“
Ali nikada nismo dobili „kasnije“. Kada je konačno umro u snu, moj svet je stao.
Upravo sam završila srednju školu i umesto da se osećam uzbuđeno ili puno nade, našla sam se zaglavljena u zastrašujućem liminalnom prostoru koji je bio kao da se davim.
Prestala sam da jedem kako treba. Prestala sam da spavam. Onda su počeli da stižu računi - voda, struja, porez na imovinu, sve. Nisam znala šta da radim sa njima.
Deda mi je ostavio kuću, ali kako ću je sebi priuštiti da zadržim? Morala bih odmah da nađem posao, ili možda pokušati da prodam kuću samo da bih sebi kupila nekoliko meseci pukog preživljavanja pre nego što smislim šta ću dalje.
Poziv sa nepoznatog broja
Onda, dve nedelje nakon sahrane, dobila sam poziv sa nepoznatog broja. Ženski glas se začuo iz zvučnika. „Zovem se gospođica Rejnolds. Iz banke sam i zovem u vezi sa vašim pokojnim dedom.“
Banka. Te reči koje sam toliko mrzela, „ne možemo to sebi da priuštimo“, vratile su se brzo, ali sa strašnim novim obrtom: bio je previše ponosan da bi tražio pomoć, a sada bih ja bila odgovorna za neki ogroman, nenamireni dug.
Sledeće reči žene bile je tako neočekivane da sam skoro ispustila telefon.
„Zovem u vezi sa vašim pokojnim dedom. Vaš deda nije bio onaj koga mislite da jeste. Moramo da razgovaramo.“
„Šta mislite pod tim, nije bio onaj koga mislim da jeste? Da li je bio u nevolji? Da li je nekome dugovao novac?“
„Ne možemo razgovarati o detaljima preko telefona. Možete li doći popodne?“
„Da, biću tamo.“
Kada sam stigla u banku, gospođica Rejnolds me je čekala. Uvela me je u malu, sterilnu kancelariju.
„Hvala vam što ste došli, Lili“, rekla je gospođica Rejnolds, uredno sklapajući ruke na stolu. „Znam da je ovo težak trenutak za vas.“
„Samo mi recite koliko je dugovao“, izletelo mi je. „Smisliću plan otplate, obećavam.“
Gospođica Rejnolds je trepnula. „Nije dugovao ništa, draga. Naprotiv. Tvoj deda je bio jedan od najposvećenijih štediša sa kojima sam ikada imala zadovoljstvo da radim.“
„Ne razumem. Nikada nismo imali novca. Mučili smo se da platimo račun za grejanje.“
Nagnula se napred, a ono što mi je sledeće rekla navelo me je da shvatim da me je deda lagao celog života.
„Lila, tvoj deda je došao ovde pre 18 godina i osnovao veoma specifičan, ograničeni obrazovni fond na tvoje ime. Uplaćivao je novac na taj račun svakog meseca.“
Istina me je pogodila kao voz. Deda nije bio siromašan; bio je namerno, metodično, štedljiv. Svaki put kada je rekao: „Ne možemo to sebi da priuštimo, mala“, zapravo je govorio: „Ne mogu to sebi da priuštim sada jer ti gradim san.“
Onda mi je gospođica Rejnolds pružila kovertu. „Insistirao je da ti dam ovo pismo kada dođeš. Napisano je pre nekoliko meseci.“
Uzela sam kovertu, a prsti su mi drhtali dok sam rasklapala jedini list papira unutra.
"Moja najdraža Lili,
Ako ovo čitaš, to znači da te ne mogu sam otpratiti do kampusa, i to mi slama staro srce. Mnogo mi je žao, mala.
Znam da sam mnogo puta govorio „ne“, zar ne? Mrzeo sam to da radim, ali morao sam da se pobrinem da ostvariš svoj san o spasavanju sve te dece, baš kao što si mi rekla da želiš.
Ova kuća je tvoja, računi su plaćeni neko vreme, a fond je više nego dovoljan za školarinu, knjige i lep, novi telefon!
Toliko sam ponosan na tebe, devojčice moja. Još uvek sam uz tebe, znaš. Zauvek.
Uz svu moju ljubav, deda."
Slomila sam se tu u kancelariji, a kada sam konačno podigla glavu, oči su mi bile otečene, ali prvi put otkako je deda umro, nisam se osećala kao da se davim.
„Koliko je u fondu?“ pitala sam gospođicu Rejnolds.
Pritisnula je nekoliko tastera na računaru.
„Lila, on se pobrinuo da budeš potpuno zbrinuta. Puna školarina, smeštaj, hrana i velikodušan džeparac za četiri godine na bilo kom državnom univerzitetu.“
Sledeću nedelju sam provela istražujući škole i prijavila sam se na najbolji program socijalnog rada u državi.
Primljena sam dva dana kasnije. Iste večeri, izašla sam na trem, pogledala u zvezde i šapnula zavet koji sam mu dala u trenutku kada sam pročitala njegovu poruku.
„Idem, deda.“ Nisam čak ni pokušala da obrišem suze koje su mi klizile niz lice. „Spasiću ih sve, baš kao što si ti spasao mene. Bio si moj heroj do samog kraja. Doveo si me dotle. Zaista jesi.“
Laž o oskudici bio je najveći čin ljubavi koji sam ikada videla. I nameravala sam da živim život dostojan te žrtve.
„Bio si moj heroj do samog kraja.“
