5 misterioznih nestanaka u Srbiji koji lede krv u žlama: Ni danas niko ne zna šta se dogodilo ovim ljudima! Jedan slučaj je posebno jeziv

Ovi slučajavi lede krv u žilama:

 Nestanak farmaceuta iz Niša

Milanova majka Marica kazala je da od 10. juna prošle godine kada je njen sin nestao na izletištu Bojanine vode na Suvoj planini do danas nisu imali ni jedan poziv da ga je neko video ili da je neko nešto čuo o njemu.

 Milan je na Bojanine vode nesumnjivo došao asfaltnim putem preko sela Jelašnica, Čukljenik, Donja i Gornja Studena. Kritičnog dana, ka Bojaninim vodama je prošao veći broj vozila koja su snimile kamere, baš kao i Milanov auto.

 Ona je za Telegraf.rs rekla da ona sve više veruje da je sa Bojaninih voda negde odvezen.

- U policiji nam kažu da ga nema kao da je u zemlju propao. Razumem i njih što ne mogu da ga pronađu. Nemaju ni jedan trag. Pregledali su mu automobil, nadzorne kamere, telefone i ništa. Neposredno nakon što je nestao tražilo ga je na Suvoj planini po 100 ljudi dnevno i niko ništa nije mogao da pronađe. Kako vreme prolazi sve više verujem da ga je neko čekao u podne na Bojaninim vodama i da ga je odvezao odatle - priznaje Marica.

Takođe, u jednom razgovoru za portal Blic, ona je navela da joj u glavi odzvanja rečenica koju je izgovorila jedna  monahinja kada su članovi porodice sa policijom tragajući za Milanom došli do Vete.

- Do manastira Veta se može stići i šumskim putem kroz Suvu planinu. Tuda može da se prođe jedino terenskim vozilima, kvadovima ili pešice. Moj mlađi sin i kum su dva puta bili tim putem do manastira Veta. Prvi put su došli sa policijom i žandarmerijom, sa tri psa tragača. Monah se mnogo ljutio toga dana kada ih je video. Isprva je bio baš ljut, posle se smirio. Ali još mi u mislima odzvanja rečenica koju je jedna monahinja tada rekla Milanovom mlađem bratu. Uhvatila ga je za ruku i izgovorila: “Ne traži brata sada, javiće ti se kada on hoće”. Ne da mi mira ta monahinja, zašto je skrenula pažnju mom sinu? Što bi to monahinja rekla mom sinu? Neprestano mislim o tome - poverava se Marica za “Blic”.

Šta se, zapravo, dogodilo niko još uvek ne zna.

 Misteriozni nestanak pevača Dušana Kostića

Pevaču narodne muzike, Dušanu Dušku Kostić 1996. godine izgubio se svaki trag. Prema zvaničnoj policijskoj verziji izvođač legendarnog hita "Sačuvaj tajnu, ljubavi moja" u predvečerje 13. maja te godine skočio je sa Pančevačkog mosta u Dunav i tako izvršio samoubistvo. To, međutim, niko nikad nije potvrdio. Njegova životna priča mnoge je podsetila na Mateju Periša.

Za Duškovu suprugu, takođe pevačicu Nevenku Nenu Kostić, nema previše dilema o njegovom nestanku. Kako je rekla, o tome nikad nije htela javno da govori jer se plaši za bezbednost ćerki i odmazde pojedinih ljudi.

- Znam da me zovete zbog Duška, ali ja ne želim o tome da pričam za medije. Zaista to ne želim. Dugo se ćutalo o svemu i svačemu i da sada ja govorim o tome - stvarno ne bih. Kad bih pristala da pričam o Dušku, verovatno bi me gonila ova žena s kojom je on živeo pre nestanka. Ne bih imala mira. Plašim se najviše za svoje ćerke, shvatite me - rekla je Nena Kostić.

Na insistiranje da otkrije zbog čega je toliko uplašena za bezbednost članova svoje porodice, poručila je:

- Ne mogu da pričam o tome jer mislim da tu nisu čista posla, a moja intuicija me retko kad prevarila. Jedini očevidac Duškovog skoka s mosta bio je radnik ŽTP Saša Veljković, koji je policiji rekao da ipak nije siguran da je čovek koji je tog dana izvršio samoubistvo zapravo pevač - kazala je pevačica.

Kostićevo telo nikad nije pronađeno i to je bio dovoljan povod za čaršijske priče.

Prema jednoj verziji, Duško je ubijen, a njegovo samoubistvo je inscenirano da bi se zločin prikrio. Bilo je i onih koji su verovali da je pevač bio u depresiji kada se ubio jer nije mogao da vrati slavu. Ona treća verzija sigurno je i najčudnija: Duško je sam inscenirao samoubistvo, nakon čega je pobegao u inostranstvo zbog ogromnih dugova.

Misteriozno pismo bez potpisa i pečata

Nekoliko dana posle nestanka Duška Kostića, na adresu supruge Nevenke, kao i kod njegovih roditelja u Leskovcu i žene s kojom je živeo poslednje dane, stiglo je identično kratko pismo.

Bez potpisa i pečata na kovertama, poruka je sadržala samo reči:

- Mnogo vas volim, oprostite mi.

Slučaj Biljane Đorić

Prošlo je deset godina od mistrioznog nestanka Biljane Đorić iz Mataruške Banje kod Kraljeva. Tada je imala samo 19 godina. Majka Vesna je traži od prvog dana ali još uvek bez ikakvog uspeha.

Poslednje informacije koje su unele tračak nade, da je devojka koja itekako liči na Bilju viđena u Grčkoj kako radi u jednom butiku. Do današnjeg dana ona je viđena i u Bosni, konkretno u Travniku, pa da radi na moru u Hrvatskoj, međutim nijedna nije njena Biljana.

Ono što je najčudnije taj dan 2 decembra 2015. godine se vraćala sa fakultetea te je na trafici ostavila mobilni telefon i pasoš, a ličnu nije imala jer ju je vadila pošto ju je izgubila. Samo je radnici rekla da će neko doći po te stvari i više je majka nikada nije videla.

Čovek je iz najbolje namere to prijavio. Bilo je i raznih prevaranata, da je viđena u Bosni, pa u Valjevu. Sve te informacije smo proveravali. Čak su nam javili i da je u Zaječaru. Kum je našao tog momka, privodio ga u policijsku stanicu. Ispostavilo se da je samo hteo da uzme pare – ispričala je majka Vesna na godišnjicu ćerkinog nestanka.

Za Biljanom je raspisana žuta interpolova poternica. Ponuđena je i novčana nagrada za informaciju, koja bi trebalo da se obnovi. Ali, ništa… Četvrtak je postao dan kojeg se ježi.

Ostavila telefon i pasoš na trafici

Od tog četvrtka, 2. decembra 2015. godine, od nje nema ni traga, ni glasa. Umesto da iz Kosovske Mitrovice, gde je studirala, dođe kući u petak, nestala je dan ranije.

"Apsolutno ništa mi nije ukazivalo da ona to može da uradi, jer nije problematično dete. Tog 2. decembra imala je kolokvijum. Čule smo se kada je završila negde oko 14 časova. Rekla je da je super uradila, da sutradan ima još jedan i da ima da uči. Dogovorile smo se da se čujemo kasnije da bi učila", priseća se tog 2. decembra pre više od šest godina Vesna:

"Istog dana sela je na voz i došla u Kraljevo. U Kraljevu je na trafici ostavila svoj mobilni telefon i pasoš. Nije imala ličnu kartu. Izgubila ju je bila, pa je predala za novu. Ostavila je sve to na trafici i rekla da će doći to neko da uzme. Zvala sam je. Nije se javljala. Nikada se nije desilo da se ne javi. U jednom momentu sam poslala poruku ako mi se ne javiš obavestiću policiju. I kada sam okrenula posle 2, 3 minuta, javila mi se devojka i rekla mi je: "Znate šta, ovaj telefon je ostavljen na trafici".

Kada je Vesna jednom prilikom otišla u policiju, inspektor ju je pitao da li joj je padalo na pamet da je ona negde u manastiru.

"Posle sam ja krenula i po manastrima da je tražim. Nisam znala za ta njihova pravila, a pravilo je ako odeš u manastir kao iskušenik, i kažeš da ne želiš da se zna da si u manastiru godinu, dve, pet, 10, nema šanse da kažu. Ja sam tako išla od manastira do manastira i sve igumanije su mi isto rekle. Čak mi je jedna rekla i da je kod mene ja ti ne bih rekla. Onda sam otišla u Beograd, u Patrijaršiju. Kažu, ako je njena bila želja da se ne zna, vi to ne možete da saznate".

Vesna kaže da postoji mogućnost da joj je ćerka u manastiru.

"Samo nek je živa. Ja nijednu mogućnost ne isključujem ali bih najviše volela da je tamo. Još mi policija kaže da bi se telo našlo. Jedino gde ne možemo nikako da prodremo je crkva. Obraćala sam se i zaštitniku građana. I on je dobio odgovor da je crkva država za sebe. Čak i da je u afektu besa rekla da ne želi da se zna 5, 10 godina da je u manastiru, i da se posle nedelju dana predomislila, ne bi joj dozvolili, zato što bi time kršila taj njihov kanon".

"Molila sam u Patrijaršiji, samo mi kažite jeste ili nije, ako je u manastiru ne morate da mi kažete ni koji je manastir, ni koja je eparhija, samo da znam da mi je dete živo. Ako nije, kažite mi nije. Išla sam po manastirima i u Bosni i po Crnoj Gori. Čak je i inspektor išao kod jedne igumanije. I njemu je ona rekla da je kod mene ja ne bih mogla to da kažem, a i da hoćeš da pretreseš manastir, ne bi je našao. Ja bih je sakrila. To mi je bilo čudno".

Misteriozni nestanak najbogatije Beograđanke

U januaru daleke 1933. dogodio se najveći, najteži i najmisteriozniji slučaj beogradske policije. Tada je usred Beograda nestala ćudljiva milionerka Draga Mitrićević. Preka, škrta i povučena, ona je živela sama u ogromnoj vili u centru grada, i to uz neobične čuvare – gusana, nemačke ovčare i kokoške. Kada je dobio zadatak da reši tu misteriju, Rada Popović, načelnik Odeljenja beogradske kriminalističke policije, čupao je sebi kosu od muke.

U Ulici kralja Milana 5 u zapuštenoj, ali isto tako i velelepnoj palati od skoro dve hiljade kvadrata, sama i otuđena od sveta živela je ona.

Draga je posedovala veliki broj nekretnina, kako u samom Beogradu, tako i u Smederevu i Kragujevcu, koje je izdavala. Novac je grčevito čuvala, trošeći ga samo na najneophodnije namirnice, a često je, prema rečima komšija, ostajala dužna prodavcima, plaćajući im tek sutradan.

Krajem januara 1933. godine dr Vojislav Rašić, pravnik, bivši upravnik Doma staraca i začetnik Sokolskog pokreta u Srbiji, svratio je na kratko na adresu na kojoj je živela bogata Beograđanka.

Međutim, kapija je bila zatvorena, te Rašić nije mogao da uđe u velelepnu palatu.

Nekoliko dana kasnije on je ponovo došao ispred palate, ali ovoga puta bio je u društvu supruge. Rašić i njegova supruga su inače bili jedini ljudi sa kojima je Draga bila u skoro svakodnevnom kontaktu.

Prišao je kapiji i pozvonio, ali mu ni ovoga puta niko nije odgovorio. Bio je to znak koji je probudio sumnju. Odmah je obavestio policiju i istog dana, uz prisustvo dva svedoka, sa jednim pisarom i majstorom, nasilno otvorio ulaznu kapiju.

Ušli su u dvorište i popeli se na sprat. Majstor je obio bravu i na ulaznim vratima, ali nešto ih je sa druge strane sprečavalo da uđu unutra.

Tek posle nekoliko upornih pokušaja, uspeli su da malo odškrinu vrata, a ulazak u prostoriju im je sprečavao težak pisaći sto, koji je bio naslonjen na ulazna vrata.

Kuća je bila u strahovitom neredu, a nakon što su zakoračili u sobu, prisutne je zateklo još jedno iznenađenje. Iz prostorije su istrčala dva izgladnela psa, cvileći i umiljavajući se oko nogu zbunjenih ljudi.

Na stolu je stajao tanjir sa mrvicama hleba, nenamešten krevet i nered koji je i inače bio sastavni deo staričine svakodnevnice. Obišavši, uz prisustvo svedoka i ostale prostorije na spratu, kao i lokale u prizemlju koji su godinama zjapili prazni, Rašić je počeo da brine i ponovo se zaputio u policiju.

Od bogate Beograđanke nije bilo ni traga ni glasa

U kuću su sutradan došli šefovi krivične i tehničke policije, gospoda Rada Popović i Aleksandar Andonović i, uz prisustvo pomoćnika i policijskog psa, izvršili detaljan pregled stana, ali starica nije pronađena.

Za slučaj se ubrzo zainteresovala i štampa, a dnevni list "Pravda" je među prvima iznosio najnovije vesti u vezi nestale bogatašice. Tek tada su i Beograđani počeli življe da se interesuju za njen misteriozan nestanak.

Za staricom se intezivno tragalo danima, a gradom su kružile glasine kako je otputovala u Englesku ili otišla na neko od svojih imanja u Smederevu ili Kragujevcu.

I onda, kao grom iz vedra nema, "Pravda" je 5. februara preneo senzacionalnu vest - "Danas u podne nađena je mrtva g-đa Mitrićević u podrumu svoje kuće".

U nastavku vesti piše da je posle šest dana traganja, a nakon gotovo dve nedelje od kako je prijavljen njen nestanak, staričino telo pronađeno u prostranom podrumu ispod kuće, prekriveno daskama i drugom drvenarijom.

Pripadnici Odeljenja krivične policije su na glavi žrtve odmah uočili tragove udarca, što je značilo da je starica ubijena i sakrivena.

Nakon temeljne istrage i saslušavanja brojnih osumljičenih, privedeni su Jovan Olujić, građevinski radnik i izvesni Adam Roksandić. Uhapšenici su neposredno nakon hapšenja priznali ubistvo, ali su se kasnije tokom suđenja izjasnili kao nevini, pravdajući da je priznanje iznuđeno posredstvom teških batina.

Nedugo po okončanju ročišta, obojica optuženih su oslobođeni tužbe, a starica je sahranjena u velelepnoj porodičnoj grobnici na beogradskom Novom groblju u pogrebu kome je prisustvovalo oko 4.000 ljudi, mahom znatiželjnika koji su ponajpre želeli da vide Velibora Boru Jovanovića, koji je nasledio pokojnu tetku.

Ubica nesrećne starice nikada nije pronađen, a ovaj slučaj je inspirisao potonjeg nobelovca, Ivu Andrića, da napiše roman "Gospođica".

Slučaj Barbare Vitez

Barbara Vitez (15) je nestala 25. novembra 2016. kada se vraćala sa rođendana, a prema navodima drugara sa kojima je bila, navodno je tada pala u reku s mosta u Senti. Ronioci su danima pretraživali reku, ali njeno telo nije nađeno.

I pored detaljne pretrage korita Tise, obala i priobalja, nije pronađen ni delić odeće, što kod roditelja stvara sumnju da je Barbara uopšte pala sa mosta u reku.

Ipak, njeni roditelji, otac Endre i majka Melinda ne gube nadu da je živa, da će im se vratiti i da će je zagrliti.

Barbarini roditelji za ovih 9 godina dobijali su razne informacije o tome gde bi njihova ćerka mogla da bude. Između ostalog i da je oteta, da se udala, da je prodata u belo roblje, a dobili su čak i anonimno pismo nekoliko nedelja nakon njenog nestanka "da je Barbara drogirana, silovana, zadavljena, a potom bačena u reku". Međutim, zvaničnih potvrda ovakvih informacija nikada nije bilo, pa se veruje da su sve bile lažne.

Još jedna tragedija u nizu

Surovost izreke da jedna nesreća nikada ne ide sama, roditelji Barbare Vitez su na najstrašniji način osetili početkom marta 2019. godine. Endre i Melinda su tada ostali i bez sina Atile (24), koji je u bolnici u Kikindi preminuo od posledica gripa.

Žuta interpolova poternica

O Barbarinom nestanku koji još nema epilog, obavešten je i Interpol. Naime, njeno ime i prezime sa fotografijom se od marta 2018. godine nalazi na takozvanoj žutoj poternici, odnosno, na listi nestalih osoba za kojima se traga. Ni to, međutim, zasada nije dalo rezultate.

Barbara, tada učenica prvog razreda Srednje ekonomsko-trgovinske škole, pod još nerazjašnjenim okolnostima nestala je 25. novembra po povratku sa drugaricine rođendanske proslave. Po zvaničnoj verziji, devojčica se okliznula i pala sa mosta u reku, što su prijavila njena dva drugara, koji su te večeri bili sa njom. Potraga za Barbarinim telom odmah je započeta, ali i pored detaljne pretrage korita Tise, obala i priobalja, nije pronađen ni delić odeće, što kod roditelja stvara sumnju da je Barbara uopšte pala sa mosta u reku.