Dokumentarac „Mila traži Senidu“ jedan je od onih filmova koji razotkrivaju najdublje rane rata, ali i pokazuju snagu ljudskog duha i želju za istinom. U njegovom središtu je sudbina devojčice koja je gotovo dve decenije živela pod imenom Mila Janković, da bi tek nakon osamnaest godina saznala da se zapravo zove Senida Bećirović i da potiče iz porodice iz Kalesije, u Bosni i Hercegovini.
Porodična idila pre rata
Priča počinje 1991. godine. Muhamed Bećirović iz Kalesije bio je skroman i miran čovek, zadovoljan svojim životom i posvećen porodici. Sa suprugom Senadom imao je dve ćerke – Sandu i Senidu. Njihov život bio je ispunjen toplinom, sve dok 1992. godine rat nije zakucao na vrata. Tada srpske snage odvode Senadu i dve devojčice, a Muhamed ostaje bez ikakvih informacija o njihovoj sudbini narednih šesnaest godina.
Nađena u kolevci
Na zgarištu jedne kuće, u kolevci, pronađena je beba stara svega 11 meseci. Jedan srpski vojnik, Milenko Vidaković, spasao ju je sigurne smrti i odneo svojoj majci u Šekoviće. Tamo je ostala nekoliko meseci, a potom je predana Centru za socijalni rad. Od tog trenutka počinje njen novi život pod imenom Mila.
Novi identitet – Mila Janković
Devojčicu su ubrzo usvojili Živana i Živko Janković iz Beograda. Njihovi sinovi su tragično poginuli u saobraćajnoj nesreći, pa su svu ljubav preneli na usvojeno dete. Mila je imala srećno detinjstvo – putovala je, išla u školu i bila okružena pažnjom. Uvek je isticala da su je ljudi prihvatili i da joj je život, bez obzira na ratne okolnosti, bio ispunjen ljubavlju i pažnjom.
Ono što ovu priču čini posebnom jeste činjenica da je Senida Bećirović prva nestala osoba u istoriji Crvenog krsta BiH koja je pronađena živa. Safet Šahmanović iz Crvenog krsta u Kalesiji podseća da su do tada postojali samo slučajevi identifikacije nestalih na osnovu garderobe i predmeta, ali da ovakav primer – da se dete nakon šesnaest godina pojavi živo i zdravo – nije zabeležen.
Iako je imala sve što jedno dete može da poželi, Mila je oduvek znala da je usvojena. Kada je postala punoletna, odlučila je da potraži svoje korene. Godine 2006. kreće u potragu i tada otkriva istinu – da se rodila kao Senida Bećirović, da je njen otac preživeo rat, ali da se majka i sestra i dalje vode kao nestale.
Breme identiteta
Nosila je ime Mila punih 18 godina, a onda se suočila sa činjenicom da pripada drugoj porodici i drugoj kulturi. Sama je govorila da joj nije važno koje ime nosi niti kojoj naciji pripada – bitno joj je da su ljudi ljudi, da imaju srce i da pokazuju humanost. Ipak, priznala je da oseća zbunjenost kada je prozivaju njenim pravim prezimenom – Bećirović.
Porodica Janković ju je volela, ali zbog starosti i životnih okolnosti nisu uspeli da je zadrže u tinejdžerskim godinama. Mila je jedno vreme bila u domu, što je dodatno pojačalo njen osećaj nesigurnosti. Tek zahvaljujući istrajnosti socijalnih radnika i porodice iz Bosne, njena prava prošlost je otkrivena. Ispostavilo se da je još 1993. godine njena tetka bila na dobrom tragu, ali su tadašnji hranitelji negirali da je reč o detetu koje ona traži.
Povratak Senidi
Kada je istina izašla na videlo, Mila je ponovo postala Senida. Vratila se u Bosnu, gde je pronašla deo porodice, a posebno oca sa kojim je ostvarila kontakt. Danas živi u Sarajevu kod tetke, i dalje tragajući za majkom i sestrom, ne gubeći nadu da će jednog dana saznati njihovu sudbinu.
„Mila traži Senidu“ nije samo priča o jednom detetu koje je preživelo rat. To je svedočanstvo o razaranju porodica, o ljudima koji su u vihoru rata gubili sve, ali i o neverovatnoj snazi ljubavi i humanosti. Dokumentarac podseća da identitet nije samo ime i prezime – to je osećaj pripadnosti, ljubav i koreni koji nas oblikuju.
Stil / Glumkka
