Zbog onoga što mi je svekrva otkrila nakon 7 godina braka i 2 ćerke, ne mogu ni da se pogledam u ogledalo: "Da sam samo znala kojom će se moj sin oženiti..."

Odrasla sam kao tiha, mirna devojčica. Nisam pravila posebne probleme majci, dobro sam učila, nisam volela da budem nestašna, uglavnom sam čitala knjige i radila u bašti. Moj otac je umro pre nego što sam se rodila, tako da ga se ne sećam. Mama je uvek govorila da je bio divna osoba, ljubazna i pravedna, i mnogo mi je nedostajao. Pogotovo u onim trenucima kada sam želela da plačem na nečijem ramenu ili samo da osetim snažno muško rame u blizini.

Uvek sam pomagala na bilo koji način. Čistila bih kuću, prala veš, prekopala baštu, plevila gredice - celo domaćinstvo je bilo na meni. Srećom, živeli smo u privatnoj kući, pa smo imali baštu i mali voćnjak. Uglavnom smo živeli sami, pa je mami bilo bar malo lakše.

Mama i ja smo bile veoma bliske. Ona mi nije samo majka, već moj najbolji prijatelj, savetnik, podrška u svemu. Delila sam sa njom sve svoje tajne, brige, radosti. Uvek je znala da sasluša, razume i da mudar savet. Bila sam jako vezana za nju i nikada nisam mogla da zamislim da će se jednog dana sve promeniti... Da će se poznati svet srušiti kao kula od karata i da ću morati da živim u potpuno drugačijoj stvarnosti.

Sudbonosni susret

Tatjana i ja smo bile drugarice od prvog razreda. Ne samo drugarice, već sestre, nerazdvojne. Znale smo apsolutno sve jedna o drugoj, delili smo tajne i naše snove. Njeni roditelji su me tretirali kao člana porodice, a moja mama je obožavala Tatjanu. Ona je bila jedina osoba kod koje mi je mama davala da prespavam bez nepotrebnih pitanja i provera. Bezuslovno joj je verovala.

Zato, kada je jednog vikenda Tatjana predložila da odem na rođendan svoje drugarice u studentski dom, mama nije ni oklevala.

„Idi, pošto si pozvana. Samo budi oprezna“, savetovala me je, znajući da se u domu može dogoditi bilo šta.

Domaćin nas je dočekao zaglušujućom tutnjavom glasova, glasnom muzikom i mirisom jeftinih cigareta. Već na prilazu sobi u kojoj se, očigledno, održavala proslava, mogli smo da čujemo radosne vike i pijane pesme. Soba je bila toliko zadimljena da se dim mogao seći sekirom. Dim je visio u gustom velu, kroz koji je bilo teško videti lica prisutnih. Pošto još nisu svi gosti stigli, zamoljeni smo da jednostavno sednemo na krevet i čekamo.

Tatjana i ja smo sele na ivicu sofe i počele da posmatramo šta se dešava. Neko je sipao mutnu tečnost u čaše, neko se nekontrolisano smejao, a neko je već pokušavao da igra uz muziku koja je treštala sa starog kasetofona.

Oko pola sata kasnije, bučna grupa je upala u sobu. Među svim momcima, jedan se isticao - nizak, tamnokos, ozbiljnog pogleda. Stajao je malo izdvojen od ostalih, nije učestvovao u opštoj zabavi. Tokom cele večeri nisam ga videla da pije ili izlazi na ples. Samo je stajao i posmatrao.

Pitala sam se ko je on. Ali bilo je neprijatno pitati Tatjanu - već je bilo previše bučno okolo, a nisam želela da privlačim pažnju na sebe. Vreme je proletelo. Osećala sam da počinjem da se umaram od buke i dima. A moja majka je verovatno već bila zabrinuta.

„Tanja, mislim da ću ići kući“, rekla sam, vičući preko muzike.

- Tako rano? - iznenadila se Tatjana, - dobro, ispratiću te.

Kada smo izašli iz sobe i krenuli ka izlazu, isti crnokosi momak nas je sustigao.

„Odvešću je“, rekao je, „ne brini.“

Tatjana me je pogledala, pa njega.

„Pa, dobro“, rekla je, „onda ću ostati.“

Oprostili smo se od Tatjane, a ja sam izašla na ulicu sa strancem. Već je bio mrak, ulična svetla su bila upaljena i napolju je bilo prilično hladno. Hodali smo u tišini. Osećala sam se pomalo neprijatno. Nisam znala šta da kažem, šta da pitam.

„Zovem se Andrej“, konačno je rekao.

„A ja sam Katja“, odgovorila sam.

„Drago mi je što sam te upoznao“, rekao je i osmehnuo se.

Njegov osmeh je bio ljubazan i primamljiv. Ponovo smo zaćutali. Osetila sam kako napetost malo popušta.

„Ideš li u školu?“ upitao je.

„Da, završavam treći razred“, odgovorila sam.

„Ja sam student“, rekao je, „studiram istoriju.“

Malo smo razgovarali o učenju, o planovima za budućnost.

Ispostavilo se da imamo mnogo zajedničkih interesovanja. Kada smo se približili mojoj kući, osetila sam blagu tugu - iz nekog razloga nisam želela da se rastanem od njega.

„Hvala što si me ispratio“, rekla sam, „bilo mi je drago što smo se upoznali.“

„I meni“, odgovorio je, „mogu li te ponovo videti?“

Pocrvenela sam.

„Ne znam“, rekla sam, „moram da razmislim o tome.“

„Čekaću“, rekao je i osmehnuo se.

Okrenuo se i otišao. Dugo sam ga posmatrala dok nije nestao iz vida. Kada sam stigla kući, bila sam potpuno u vlasti novih, nepoznatih osećanja. Osećala sam se dobro, mirno i pomalo uplašeno u isto vreme. Nisam znala šta da mislim, šta da očekujem.

Mama, videvši moje uzbuđeno lice, odmah je sve shvatila.

„Šta se desilo?“, upitala je. „Deluješ drugačije.“

Ispričala sam joj sve. O zabavi u studentskom domu, o tamnokosom dečaku, o njegovom osmehu. Mama me je pažljivo slušala, ne prekidajući. Kada sam završila, rekla je:

- Pazi, ćerko. Ne žuri. Daj sebi vremena da središ svoja osećanja.

Klimnula sam glavom. Znala sam da je moja majka u pravu, ali ne možeš da komanduješ svom srcu...

Ljubav na prvi pogled

Andrej... Jednostavno ime, ali toliko topline i uspomena u njemu. Počeli smo da se viđamo skoro svaki dan. Tada je već imao devetnaest godina. Bilo je neverovatno zanimljivo sa njim. Šetali smo gradom, pričao mi je o arhitekturi, o drevnim građevinama, o velikim arhitektama. Pokazao mi je svet koji ranije nisam primetila, svet pun lepote i harmonije. Sve je bilo čisto i nevino. Samo šetnje, razgovori, pesme koje mi je čitao sa posebnim trepetom i portreti koje je crtao, hvatajući svaku crtu mog lica.

Video je u meni ono što ja sama nisam videla. Divio se mojoj naivnosti, mojoj ljubaznosti, mom iskrenom pogledu na svet. Posle mesec dana takvih susreta, odlučila sam da je vreme da upoznam Andreja sa svojom majkom. Bila sam veoma zabrinuta, zabrinuta kako će ga prihvatiti. Njeno mišljenje mi je bilo važno - moja majka je uvek bila autoritet za mene, moj najbolji prijatelj i savetnik.

Te večeri sam dovela Andreja kući. Bilo mu je malo neprijatno, ali se držao samouvereno. Mama nas je pozdravila sa osmehom. Počeli su da razgovaraju, i sa olakšanjem sam primetila da se mami odmah dopao. Andrej je bio veoma ljubazan i pažljiv. Pričao je mami o svojim studijama, o svojim planovima za budućnost. Čak joj je pomagao u kućnim poslovima: popravio je pokvarenu slavinu i preneo neke teške stvari. Mama je bila oduševljena.

„On je dobar momak“, rekla mi je nakon što je Andrej otišao, „očigledno je da te voli. A što je najvažnije, spretan je i dobar domaćin. Za takvog momka treba da se udaš!“

Pocrvenela sam i odmahnula rukom njenim rečima. Bilo je prerano da se udam, bila sam tek u trećem razredu! Ali u srcu sam bila srećna što se mojoj majci Andrej dopadao. Nekoliko meseci je sve bilo u redu. Andrej je često dolazio kod nas, pomagao u kućnim poslovima, razgovarao sa mojom majkom. Postali su skoro kao porodica.

Ali posle šest meseci, sve se promenilo. Jednog dana, mama je odjednom postala hladna i distancirana prema Andreju - prestala je da razgovara sa njim, izbegavala je njegov pogled. Nisam razumela šta se dešava. Jedne večeri, kada je Andrej hteo da krene, mama ga je zaustavila na pragu.

„Andrej“, rekla je ledenim tonom, „želim da nikada više ne dolaziš ovde. I da više ne uznemiravaš Katju. Ne želim ni da joj budeš blizu!“

Andrej je bio zatečen.

„Šta je bilo, tetka Gago?“, upitao je zbunjeno. „Šta se desilo?“

„Ništa se nije desilo“, odgovorila je mama, „samo ne želim da komuniciraš sa mojom ćerkom. Niste jedno za drugo. Nisi pravi za nju.“

„Ali...“, pokušao je da prigovori Andrej.

„Nema „ali“, prekinula ga je majka, „rekla sam ti da više ne dolaziš! U suprotnom ću preduzeti mere.“

Andrej se ćutke okrenuo i otišao. Stajala sam tamo zabezeknuta, ne razumevajući šta se dešava.

„Mama, šta je to bilo?“ upitala sam kada je Andrej otišao. „Zašto mu ovo radiš?“

„On nije tebi ravan“, ponovila je mama, „ne želim da gubiš vreme na njega. Trebalo bi da učiš, da se spremaš za upis na fakultet. A on ti samo smeta!“

„Ali ja ga volim!“ uzviknula sam.

„Ljubav prolazi“, odbrusila je mama, „ali obrazovanje će ostati sa tobom doživotno. Zabranjujem ti da ga viđaš!“

Mama mi je zabranila da izlazim u šetnju, zaključala me je u kuću. Nisam znala šta se dešava, zašto se njen stav prema Andreju tako naglo promenio. Nije objašnjavala, samo je stalno govorila da on nije za mene i da moram da se fokusiram na studije. Tada sam shvatila da osećam više od samog prijateljstva prema Andreju. Bila je to prava ljubav, jaka i sveobuhvatna. Nisam mogla da zamislim svoj život bez njega.

Počeli smo tajno da se viđamo. Otrčala sam kod Andreja pod izgovorom da ću Tanji dati knjigu. Naravno, Tanja je sve znala i pomagala mi je koliko je mogla. Pokrila me je pred majkom, rekla da sam sa njom, da radimo domaći. Svaki sastanak sa Andrejem je bio kao dašak svežeg vazduha za mene. Šetali smo parkom, sedeli na klupi, grlili se i ljubili. Čitao mi je poeziju, pričao mi o svojim snovima. Osećala sam se srećno.

Tajni susreti

Tog dana, Tanja i ja smo se dogovorile, kao i uvek: navodno idem kod nje da učim matematiku, ali u stvarnosti sam trčala da se nađem sa Andrejem u našem omiljenom parku. Tamo, u hladu starih javora, na škripavoj klupi, mogli smo da zaboravimo na sve probleme na par sati i jednostavno budemo zajedno. Pričao mi je o projektima koje razvija u institutu, a ja sam delila svoje školske vesti i snove o budućnosti.

Tog dana je sunce posebno nežno grejalo zemlju, i zbog toga se moja duša osećala nekako mirno i radosno. Andrej mi je čitao Jesenjinove pesme, njegov glas je zvučao tako iskreno da se činilo kao da su se same breze oko njega smrzle, slušajući svaku reč. Slušala sam ga, a moje srce je ispunila neobjašnjiva toplina.

Odjednom je idila bila prekinuta - pravo ispred nas, kao niotkuda, pojavila se moja majka. Još uvek je pamtim onakvu kakvu sam videla u tom trenutku: raščupana kosa, kućni ogrtač, oči crvene od plača. Pored nje je stajala Tanja, moja prijateljica, sa krivim i istovremeno zlobnim izrazom lica.

Smrzla sam se. Sve što mi se ranije činilo tako lepim i spokojnim, odjednom se pretvorilo u noćnu moru. Znala sam da će se nešto strašno desiti. Mama me je ćutke pogledala, a suza joj je polako skotrljala niz obraz. Obrisala ju je nadlakticom i rekla drhtavim glasom:

- Izdajnice!

Reči su mi probile srce kao nož. Nisam razumela šta se dešava i kako sam je izdala.

„Više nemam ćerku“, nastavila je, ne skidajući pogled sa mene.

Njen glas je zvučao suvo i udaljeno, kao da razgovara sa nekim drugim, a ne sa mnom. Posle ovih reči, naglo se okrenula i otišla. Smrzla sam se. Andrej je pokušao nešto da kaže, ali ga nisam čula. Trčala sam za majkom.

- Mama, prestani! - vrisnula sam, gušeći se u suzama, - šta sam uradila? Zašto si uvređena?

Nije stala. Trčala sam za njom, moleći je da mi objasni šta sam kriva. Plakala sam, molila je da prestane, da razgovara sa mnom, ali ona nije odgovarala. Ubrzo je stigla do autobuske stanice. Stigao je pravi autobus. Ne okrećući se, popela se uz stepenice i sela pored prozora. Trčala sam pored autobusa, kucala na staklo, tražila da me pogleda, ali ona nije okrenula glavu. Autobus je počeo da se kreće, a ja sam nastavila da trčim za njim dok nije nestao iza ugla.

Ostala sam da stojim na sredini puta. Andrej i Tanja su se približili.

„Žao mi je, Katja“, promrmljala je, „nisam htela da se ovako ispadne.“

Nisam ništa odgovorila. Šta da kažem?

Izdaja

Stigla sam kući, noge su mi bile slabe, glava mi je lupala od plača, grudi su me bolele. Nadala sam se da se majka predomislila, da joj se bes smirio, da će me barem poslušati. Ali moje nade su srušila zatvorena vrata našeg stana.

Kucala sam, vrištala, zvala je, molila je da otvori vrata.

- Mama, molim te, oprosti mi! Sve ću objasniti! Mama, otvori! - moje reči su se udavile u tišini noćnog ulaza.

Komšije, uznemirene bukom, virile su iza svojih vrata, ali niko se nije usudio da interveniše. Nastavila sam da kucam i dozivam majku dok mi se glas nije slomio i dok nisam bila iscrpljena. Konačno, shvativši da je sve to uzalud, spustila sam se na pod ispod vrata i plakala.

Vreme se mučno sporo vuklo. Sedela sam u mraku, sama, napuštena i neželjena. Kada je pala noć, shvatila sam da nemam gde da idem. Nije me pustila kući, a nisam imala drugih rođaka ili bliskih prijatelja kojima bih se mogla obratiti za pomoć.

Jedina osoba na koju sam mogla da računam bio je Andrej. Skupivši poslednje snage, ustala sam i odlutala do njegove kuće. Već je bilo daleko posle ponoći kada sam pokucala na njegova vrata. Andrej ih je odmah otvorio - videvši me u suzama i iscrpljenu, nije ništa pitao, već me je samo zagrlio.

„Sve je u redu, uz tebe sam“, šapnuo je, i osetila sam kako nepodnošljiva napetost koja me je svih ovih sati sputavala malo popušta.

Te noći sam prvi put prešla prag njegove kuće ne kao gost, već... ne znam ko. Samo osoba koja nije imala gde da ode. Andrejevi roditelji su se pokazali kao neverovatno ljubazni i odgovorni ljudi. Prihvatili su me kao svoju, bez postavljanja nepotrebnih pitanja. Nadežda Ivanovna, Andrejeva majka, smestila me je u krevet u sobi njegove mlađe sestre Anastasije. Devojčica, pomalo zbunjena, prvi put mi je ponudila svoju odeću.

Zaspavši u čudnom krevetu, nisam mogla da verujem da se moj život tako drastično promenio. Do juče sam imala voljenu majku, udoban dom, planove za budućnost. A danas sam beskućnica koja je odbegla od kuće, živim sa stranom porodicom i izgubila sam sve što mi je bilo drago.

„U redu je, pomirićeš se“, rekla mi je Nadežda, milujući me po glavi, „Mama će biti malo ljuta, i sve će biti u redu. Ona te voli.“

Njene reči su mi dale tračak nade. Zaista sam želela da verujem da se sve još uvek može popraviti.

Prošla je nedelja. Živela sam u Andrejevoj kući, okružena brigom i pažnjom njegove porodice, ali moja duša nije bila na mestu. Mnogo su mi nedostajali majka, moj dom i moj prethodni život.

Odlučila sam da moram da pokušam da razgovaram sa majkom, da joj objasnim da Andrej nije zlo, nije smetnja, već osoba koju volim. Otišla sam kod nje na posao. Čekala sam je na ulazu u bolnicu skoro tri sata, zabrinuta i nadajući se čudu.

Kada je majka napustila zgradu, požurila sam ka njoj.

„Mama, molim te, saslušaj me!“ Molila sam.

Zastala je i pogledala me hladnim i distanciranim pogledom.

„Ne želim da razgovaram sa tobom“, odbrusila je.

- Ali, mama...

Rekla sam, ne želim! Izdala si me i ne želim više da te vidim!

Okrenula se i otišla. Pokušala sam da je zaustavim, ali se odvojila i nestala u gomili. Ostala sam da stojim na ulici, slomljenog srca i shvatila da me je majka zaista izbrisala iz svog života. Nada u pomirenje se konačno srušila.

Tako sam u jednom danu izgubila dvoje najbližih ljudi. Majku zbog njene tvrdoglavosti i nerazumevanja, a Tanju zbog njene zavisti i izdaje. Inače, moj odnos sa prijateljicom se pogoršao.

Život sa Andrejem

Tri godine su brzo proletele. Naučila sam da živim u novoj porodici, navikla se na rutinu, trudila se da budem dobra žena i pomoćnica. Nadežda me je tretirala kao svoju ćerku, podržavala me je u svemu i nije mi dozvoljavala da padnem u depresiju. Andrej je bio tu, uvek spreman da sasluša i uteši. Venčali smo se čim sam napunila osamnaest godina.

Završila sam školu i upisala se na pedagoški fakultet. Sanjala sam da postanem učiteljica u osnovnoj školi, da decu učim dobroti i pravdi. Andrej je nastavio da studira istoriju, njegov talenat su prepoznali nastavnici i predviđali mu sjajnu budućnost. Uprkos svim dobrim stvarima koje su se desile u mom životu, nisam mogla da prestanem da mislim na svoju majku. Nedostajala mi je, naši razgovori, njeni mudri saveti. Nisam razumela kako je mogla ovo da mi uradi, da se okrene od svoje ćerke.

Pre venčanja, odlučila sam da napravim još jedan pokušaj pomirenja - lično sam odnela pozivnicu majci. Napisala sam nekoliko toplih reči na njoj, nadajući se da će je dotaći srca. Na zakazani dan, stajala sam kod oltara i sa strahom se osvrnula. Posmatrala sam goste, tražeći među njima poznato lice, ali moje majke nije bilo. Nije došla.

Venčanje je bilo veselo i bučno, ali nisam mogla u potpunosti da uživam u svojoj sreći, znajući da je moja majka ne deli sa mnom. Godinu dana kasnije, rodila se naša ćerka Danica. Malo čudo koje je ispunilo naše živote novim smislom. Pogledala sam u nju i pomislila sam da nikada ne bih mogla da izdam svoje dete kao što je moja majka izdala.

Kada je Danica imala četiri godine, šetale smo parkom. Trčala je stazama, smejala se i brala cveće, a ja sam sedela na klupi i divila joj se. Ugledala sam je potpuno neočekivano - mama je sedela na drugoj klupi i čitala knjigu.

Srce mi je počelo brže da kuca. Nisam je videla toliko godina! Želela sam da joj pritrčim, zagrlim je, ispričam joj o svom životu, o tome kako sada ima unuku. Dugo sam skupljala hrabrost, dugo je gledala. A onda, skupivši hrabrost, uzela sam Danicu za ruku i prišla majci.

„Mama“, rekla sam tiho.

Podigla je glavu i pogledala me. Činilo mi se da me čak ni ne prepoznaje.

„Mama, zdravo“, nastavila sam, pokazujući na Danu, „dozvoli da te upoznam.“ „Ovo je Danica, tvoja unuka.“

Pažljivo je pogledala Danu, a zatim je skrenula pogled na mene. Prolazni osmeh joj je obasjao lice.

„Varaš se“, rekla je, „moja ćerka je preminula pre mnogo godina.“

Posle ovih reči, okrenula se i vratila se čitanju knjige. Stajala sam tamo kao gromom udarena. Da li me zaista nije prepoznala? Ili jednostavno nije htela da me primeti? Pokušala sam nešto da kažem, ali reči su mi zaglavile u grlu.

Moja majka, videvši moju zbunjenost, brzo je zatvorila knjigu, okrenula se i otišla, ostavljajući me da stojim sa Danicom usred parka. Plakala sam skoro ceo dan posle, muž me je s mukom smirivao. Godinu dana kasnije kupili smo stan na drugom kraju grada i preselili se. Želeli smo da započnemo novi život, da zaboravimo prošlost. A onda smo dobili drugu ćerku, Irinu. Zaposlila sam se u školi, postala učiteljica. Volela sam i volim svoj posao, odlično se slažem sa decom.

Imala sam divnu porodicu, voljenog muža, dve divne ćerke. Ali ponekad, posebno uveče, kada su svi spavali, bila sam tužna. Mnogo mi je nedostajala majka. U vremenima očaja, zvala sam je - ona je dizala slušalicu, slušala sam njen glas, ali sam ćutala. Glavna stvar za mene je bila da znam da je živa i zdrava. Znala sam da je negde tamo, u ovom ogromnom svetu, i da je ona dobro. Nisam mogla da zaboravim njene reči o smrti njene ćerke. Šta je to bilo? Znak ludila? Ili samo način da se zaštitim od bola i razočaranja?

Konačno istina

Sedam godina sam stalno zvala majčin broj, iako sam znala da je beskorisno. Jednog dana više nisam mogla da izdržim - uzela sam slobodan dan sa posla i požurila kući. Niko nije otvorio vrata stana, i setila sam da moja majka privremeno živi na vikendici - bilo je leto. Kada sam stigla, odmah sam primetila da kuća izgleda napušteno - prozori su bili zakovani daskama, kapija je bila kriva, dvorište je bilo zaraslo u korov.

Komšinica, baka Tamara, sedela je na klupi blizu ulaza. Videvši me, uzdahnula je.

„Zdravo, Katja“, rekla je, tužno me gledajući, „dugo te nema.“

„Gde je mama?“, upitala sam, zadihana od uzbuđenja. „Zašto ne odgovara na pozive?“

Baka Tamara je odmahnula glavom.

„Tvoja majka je otišla“, odgovorila je, „prodala je kuću i otišla. Ne znam gde.“

- Kako je otišla? - Nisam mogla da verujem svojim ušima, - gde je mogla da ode, a da mi ne kaže?

- Dakle, otišla je, - ponovila je komšinica, - rekla je da želi da živi za sebe. Gde - nije rekla. Samo je uzela svoje stvari i otišla.

Noge su mi poklekle. Sela sam na klupu pored bake Tamare i počela da plačem.

„Gde da je sada tražim?“ šapnula sam kroz suze. „Zašto mi nije rekla ni reč?“

Baka Tamara je pokušala da me smiri.

„Ne plači, Katja“, rekla je, „možda joj je to trebalo. Možda je želela da započne novi život.“

„Ali zašto mi nije rekla?“ nastavila sam da plačem. „Zašto me je opet ostavila? Bože, šta sam joj uradila?!“

Baka Tamara mi je pružila parče papira.

„Evo, tvoja majka me je zamolila da ti dam“, rekla je, „ovo je broj telefona ljudi koji su kupili kuću. Rekla je da ako ti nešto zatreba, da ih pozoveš. Pustiće te unutra.“

Uzela sam papirić.

„Hvala“, šapnuo sam.

Pošto sam pozvala dati broj, zakazao sam sastanak sa novim vlasnicima kuće. Ispostavilo se da su fini ljudi, dozvolili su mi da uđem i uzmem stvari koje su mi bile drage. Dugo sam šetala po sobama, sećajući se prošlosti. U svakoj stvari, u svakom kutku kuće bio je delić mog života, moje majke.

Ponela sam samo jedan predmet - stari foto-album. Sadržao je naše fotografije, počev od mog rođenja pa sve do poslednjih godina našeg zajedničkog života.

Kada sam stigla kući, sela sam na sofu i počela da listam stranice albuma. Na svakoj fotografiji bila je moja majka, mlada, lepa, srećna. I ja, mala devojčica, pored nje.

Sećanja su me preplavila novom snagom. Plakala sam, smejala se i osećala se tužno, sećajući se prošlosti. Iste večeri, otišla sam kod svekrve sa albumom da pokupim Irinu. Nadežda je uvek bila srećna što me vidi. Volela je svoje unuke i uživala je provodeći vreme sa njima. Sedele smo u kuhinji, pile čaj i listale album. Nadežda je komentarisala fotografije, prisećajući se starih priča.

I odjednom, na jednoj od fotografija, ona se zamrzla. Njeno lice se promenilo, postalo je ozbiljno i napeto.

„Katja“, rekla je, gledajući me sa uzbunom, „gde si nabavila ovu fotografiju?“

„Ovo su fotografije iz mog porodičnog albuma“, odgovorila sam, gledajući je sa iznenađenjem, „je li sve u redu?“

Nadežda je ćutala, nastavljajući da gleda fotografiju.

„Nadežda, šta se desilo?“ upitala sam, uplašena njenom reakcijom.

Uzdahnula je i počela da mi priča priču koju nikada ranije nisam čula. Priču koja je promenila moje razumevanje moje porodice i mog života.

„Tvoja majka i ja smo bile drugarice“, poče Nadežda, „studirale smo zajedno na medicinskom fakultetu. Bile smo najbolje drugarice.“

Slušala sam je zatajenog daha.

„Nakon što je diplomirala, tvoja majka je otišla da radi kao lekarka na trolejbuskoj stanici, a ja sam otišla da radim u klinici“, nastavila je, „godinu dana kasnije sam se udala i rodila Andreja.“

Zaćutala je, kao da sabira misli.

„A onda…“, rekla je tiho, „onda se desilo nešto čega se ne želim sećati.“

Osetila sam jezu niz kičmu.

„Šta se desilo?“, upitala sam.

Nadežda me je pogledala dugim, prodornim pogledom.

„Tvoja majka… volela je mog muža“, šapnula je.

Nisam mogla da verujem svojim ušima. Moja majka je volela muža moje svekrve? Oca mog muža? Nikako!

„To nije istina!“, uzviknula sam, „grešite!“

„Ne varam se“, odgovorila je Nadežda Ivanovna, „to pouzdano znam.“

Ponovo je zaćutala, a zatim nastavila:

- Moj muž joj nije uzvraćao osećanja. Voleo je samo mene. Ali tvoja majka nije odustala. Uhađivala ga je, zvala ga, pisala mu pisma.

„I šta se dalje desilo?“ upitala sam drhtavim glasom.

- A onda... Onda se sve završilo veoma loše, - Nadežda je briznula u plač, - Kakav užas! Da sam samo ranije znala... Da sam samo znala ko ti je majka, nikada ne bih dozvolila ovo venčanje! Bože moj, jadne devojke! Andrej ovo neće preživeti...

Vid mi se zamračio. Toliko sam se uplašila da su mi se ruke ohladile. Zgrabila sam svekrvu za ramena i vrisnula:

- Nadežda, završite priču! Recite mi odmah šta se dešava!

Svekrva, gušeći se u suzama, rekla je:

- Moj muž,otišao je kod tvoje majke... I ti si se rodila. Katja, tvoj muž je tvoj brat, razumeš li?!

Onesvestila sam se.

Sada mi je sve jasno. Krivica koju sam toliko godina osećala prema majci je isparila. Ona je sve znala! Znala je, a nije mi ništa rekla. Osudila je ne samo mene, već i moju decu na patnju. Ne znam kako da živim dalje, jednostavno ne mogu da zamislim. Za sada živim odvojeno sa ćerkama, iznajmljujem stan i ne želim nikoga da viđam. Svekrva i muž me mole da sve ostavim kako jeste, da porodica ostane na okupu bar zbog dece. Ali ne mogu... Pomisao da sam živela u braku sa bratom me izluđuje...