U ranim večernjim satima 23. maja 1901. godine, policijski komesar Bušton stigao je u dom aristokratske porodice Monije u francuskom gradu Poatjeu, nakon što je primio anonimno pismo u kojem se tvrdilo da se u kući protiv svoje volje drži izgladnjivana žena koja već 25 godina živi "u sopstvenim fekalijama".
Bila je to neverovatna tvrdnja. Porodica Monije bila je visoko cenjena u Poatjeu. Ipak, njihov ugled nije odvratio komesara Buštona i njegove ljude, koji su odlučno krenuli prema elegantnom zamku. Ono što su tamo zatekli i danas tera jezu niz kičmu, piše "Miror".
U tom trenutku, glava porodice, Emil, koji je vodio lokalnu umetničku akademiju, bio je već preminuo, ali je njegova udovica Lujza i dalje živela u kući i bila poznata kao ugledna dobrotvorka. Imali su sina Marsela, diplomca pravnog fakulteta, koji je izgradio karijeru kao administrativni službenik.
Imali su i ćerku, Blanš Monije, koju godinama niko nije video. Pamtili su je kao "vrlo blagu i dobrodušnu", a u mladosti je ostavljala snažan utisak svojom lepotom i živahnim duhom, privlačeći mnoge udvarače.
Ali iza sjajnog života punog balova i zabava, Blanš je bila nesrećna mlada žena s istorijom poremećaja u ishrani i komplikovanim odnosom sa svojom dominantnom majkom.
Zatim, dok je još bila u srednjim dvadesetim, Blanš je nestala. Prijatelji su verovali da je ta živahna devojka možda pobegla u Pariz da započne novi život, oslobođena stega konzervativnog porodičnog doma. U međuvremenu, njena porodica se javno predstavljala kao zabrinuti roditelji koji strepe za sudbinu svoje izgubljene ćerke.
Nažalost, istina je bila daleko strašnija
Od trenutka kada su komesar Bušton i njegovi ljudi zakucali na vrata kuće Monijevih, bilo je jasno da nisu poželjni. Temeljno su pretražili svaki kutak kuće u potrazi za nečim sumnjivim, sve dok nisu stigli do drugog sprata.
Tamo, iza vrata zaključanih katancem, zatekli su izgladnelu ženu u ranim pedesetim godinama, koja je ležala u sopstvenim fekalijama. Njena duga, prljava kosa prekrivala je golo, do kostiju mršavo telo koje je, nakon decenija života o mrvicama, imalo svega 25 kilograma. Miris je bio toliko neopisivo težak, da policajci nisu mogli da izdrže u sobi.
Malo ko od onih koji su je poznavali u mladosti mogao bi da prepozna tu nesrećnu osobu kao nekada prelepu Blanš Monije.
Opisujući prizor, jedan policajac je rekao: "Nesrećna žena je ležala potpuno naga na trulom slamnatom dušeku. Oko nje se formirala kora napravljena od izmeta, ostataka mesa, povrća, ribe i buđavog hleba. Videli smo i školjke ostriga, kao i insekte koji su gmizali po krevetu gospođice Monije. Vazduh u sobi bio je nepodnošljiv, smrad takav da nismo mogli duže da ostanemo kako bismo nastavili istragu."
Uskoro je otkrivena tragična istina, nakon što je Blanšina neopisivo surova majka Lujza priznala da je ćerku zatvorila pre 25 godina, jer se zaljubila. Lujza je to smatrala "zločinom".
Kao član aristokratije, očekivalo se da Blanš pronađe muža koji odgovara njenom visokom društvenom položaju. Umesto toga, zaljubila se u siromašnog advokata, kojeg je porodica smatrala potpuno neprikladnim. Tada su je zatvorili daleko od sveta.
U potresnom članku "Njujork tajmsa" objavljenom 9. juna 1901. godine, piše:
"Prolazile su godine, i Blanš više nije bila mlada. Advokat kog je toliko volela umro je 1885. Sve to vreme, devojka je bila zatvorena u samotnoj sobi, hranjena ostacima s majčinog stola, kada bi uopšte dobijala hranu. Jedino društvo bile su joj pacovi koji su dolazili da grickaju tvrde kore hleba koje je bacala na pod. Ni tračak svetlosti nije dopirao do njenog zatvora, a ono što je pretrpela može se samo naslutiti."
Šta se desilo sa porodicom?
Slučaj je izazvao buru emocija, a onda se ispred elegantne porodične kuće okupila besna gomila. Blanšina majka Lujza je uhapšena, ali je umrla samo 15 dana nakon što je ćerka oslobođena.
Njen brat Marsel je prvobitno osuđen na 15 meseci zatvora, što je samo senka onoga kroz šta je njegova sestra prošla, ali je na kraju oslobođen nakon što je drsko tvrdio da je Blanš mogla da ode kad god je htela.
Šta se kasnije dogodilo sa Blanš Monije?
Nažalost, Blanš, nekada puna života i obećanja, nikada nije uspela da se vrati društvenom i ispunjenom životu koji je nekada vodila. Godine zatočeništva ostavile su posledice ne samo na njenom telu, već i na umu.
Narednih 12 godina provela je u psihijatrijskoj bolnici u gradu Boi, gde je umrla 1913. godine. Ostala je zapamćena pod tragičnim nadimkom "La Séquestrée de Poitiers", odnosno zatočena žena iz Poatjea.
Pisac anonimnog pisma, koje je Blanš donelo tračak slobode u poslednjim godinama njenog života, nije nikada otkriven.
