U aprilu 1875. godine kod obale Kvinslenda grupa evropskih mornara otkrila je belog čoveka na australijskom kontinentu. Bio je potpuno go, telo mu je bilo prekriveno tamnosmeđom preplanulošću, a u ušnoj resici mu se nalazio komad drveta - tipičan ukras za lokalne aboridžine.
Narcisova priča je potresna priča o preživljavanju i adaptaciji. Mladi Evropljanin, zatečen u ekstremnim uslovima, ne samo da je uspeo da preživi među „divljacima“, već je i postao jedan od njih, prolazeći kroz sve inicijacijske rituale, osnivajući porodicu i potpuno prihvatajući kulturu svog novog doma.
U avgustu 1857. godine, Peletje se ukrcao kao kabinski momak na brod Sen Pol, kojim je komandovao kapetan Emanuel Pinar. Brod je prevozio teret vina iz Marseja za Bombaj, a zatim za Hong Kong, gde je ukrcao 317 kineskih radnika koji su se uputili ka zlatnim poljima Australije.
Sa zalihama koje su bile pri kraju, kapetan je odlučio da krene bržim, ali rizičnijim putem do Sidneja, ploveći između Solomonskih Ostrva i Ostrva Luizijada umesto da zaobilazi Solomonska Ostrva. Brod se nasukao kod ostrva Rosel, a svi na brodu su ostali na malom, bezvodnom ostrvu, sada poznatom kao Heron ili Volo Ajland, oko kilometar od mnogo većeg ostrva Rosel.
Kada je jedna grupa poslata na ostrvo Rosel u potrazi za vodom, napadnuti su i nekoliko njih je ubijeno ili zarobljeno. Peletjea je pogodila stena, a on i njegov šegrt bili su jedini koji su uspeli da pobegnu nakon što ih je kapetan pokupio u čamac i vratio na ostrvo Heron. Ovde su ih napali Roselovi ljudi, ali su oterani vatrom.
Kapetan i preostala posada su pobegli u dugom čamcu. Kapetan je kasnije tvrdio da se konsultovao sa Kinezima, ali je Peletje tvrdio da je otišao tokom noći bez upozorenja i da je morao sam da uskoči na brod kada je video šta se dešava. Na brodu je bilo između devet i dvanaest ljudi, prema različitim izveštajima. Brzo su im ponestale zalihe, jer je većina oružja i namirnica ostavljena kod Kineza. Lovili su morske ptice za jelo i pili urin i morsku vodu kako bi preživeli 12-dnevno putovanje preko Koralnog mora u otvorenom čamcu.
Izveštaji se razlikuju o tome kako je Peletje ostavljen na plaži nakon što su pronašli vodu, ali su ga kasnije pronašle tri aboridžinske žene koje su otišle da obaveste svoje muževe. Peletje je verovatno bio veoma slab od dugog putovanja, zbog rana koje je zadobio na ostrvu Rosel i zbog toga što su mu korali posekli noge.
Prihvatila ga je grupa domorodaca, postao je usvojeni sin jednog od ljudi po imenu Mademan i dobio je novo ime - Amglo.
Peletjeova biografija, koju je nakon njegovog povratka u Francusku napisao Konstan Merland, pruža detalje o „društvenoj organizaciji, jeziku, verovanjima, lečenju bolesti, obredima pogrebenja, ukrašavanju tela, plesovima, sukobima, kaznama, aktivnostima i zanatima“ ljudi koji su ga spasili i brinuli o njemu. Ovo pruža neprocenjiv uvid u način života ovih ljudi pre nego što su došli u kontakt sa Evropljanima i generalno je u skladu sa savremenim shvatanjima uslova od strane antropologa i savremenih starosedelaca.
Peletjeov izveštaj malo pominje duhovna verovanja, sveto znanje, vračanje i slično. U većini, ako ne i u svim, aboridžinskim plemenima u Australiji, informacije ove vrste su čuvane u tajnosti - ne samo od stranaca, već i od neupućenih i od pripadnika suprotnog pola unutar sopstvenog plemena. Oni kojima su takve stvari bile pokazane ili rečene gotovo uvek su davali svečana obećanja da ih neće otkriti, i to zaista daje verodostojnost Peletjeovom izveštaju:
„Malo je verovatno da dečak koga je usvojio član klana i odrastao u muškarca ne bi bio iniciran u običaje Utalnganua kao iniciran muškarac... Donald Tomson je otkrio da narod Kukuku Ja'u, jezička grupa koja se nalazi pored naroda Utalnganu, nije slobodno govorio o svojim oblastima verovanja i tajnog znanja. To bi bilo tačno po definiciji, ali čini Peletjeovu uzdržanost razumljivom... Sve ovo sugeriše da se on i dalje pridržava sistema verovanja Utalnganua.“
Dana 11. aprila 1875. godine, ribarski brod Džon Bel, pod kapetanom Džozefa Frejzera, sa sedištem na ostrvu Džervis (sada ostrvo Mabujag) u Toresovom moreuzu, usidrio se kod ostrva Najt u Kvinslendu, a nekoliko ljudi je poslato na obalu da donesu vodu. Po izlasku na obalu, sreli su grupu Aboridžina u pratnji jednog belca i to su prijavili kapetanu. Džozef Frejzer je poslao svoje ljude nazad sa nekim stvarima koje je trebalo da zameni belcu.
Prema jednoj francuskoj biografiji, Peletjeov usvojitelj, Mademan, savetovao mu je da trguje sa mornarima, a oni su ga ubedili da pođe sa njima. Međutim, Peletje je uvek tvrdio da je kidnapovan, a ne spašen, i da nije želeo da napusti svoju aboridžinsku porodicu. Nije mogao da komunicira sa mornarima, koji su govorili engleski, i verovao je da će ga upucati ako pokuša da pobegne.
Zatim je odveden u mali administrativni centar Somerseta na Kejp Jorku, odakle je izveštaj o njegovom otkriću poslat ministru kolonija, Arturu Makalisteru.
U početku je imao poteškoća da se seti francuskog jezika kojim je uspeo da razgovara sa dvojicom muškaraca u Somersetu. Poznato je da je pokušavao da pobegne dok je bio u Somersetu. Njegovo telo je bilo obeleženo ranama i pirsingima. Navodno je jednoj osobi priznao da je imao troje dece dok je živeo među Aboridžinima, ali ova tvrdnja nije potvrđena. Drugi savremeni izveštaj navodi da je „za sobom ostavio dvoje dece“.
Dana 14. maja 1875. godine, Peletije je napustio Somerset ukrcavanjem na Brizbejn, još jedan brod koji je prevozio kineske radnike do australijskih zlatnih polja. Brod je bio na putu ka Sidneju preko Kuktauna, Taunsvila, Bouena, Kepel Beja i Brizbejna. Stigao je u Sidnej 25. maja. Tamo je ostao 38 dana, privlačeći pažnju javnosti i razgovarajući sa francuskim konzulom, koji ga je fotografisao. Ponovo je fotografisan nakon dolaska u Francusku.
Na fotografijama se jasno vide ožiljci na njegovim grudima i rukama, kao i rupe u ušima gde su mu se nekada ubacivali drveni čepovi. Jedna od ovih fotografija krasi korice knjige koja je objavljena o njegovim iskustvima, „Sedamnaest godina među divljacima: Avanture Narsisa Peletjea“.
U Tulon stigao je 13. decembra, gde ga je dočekao jedan od braće i odveo u Pariz. Konačno se vratio 2. januara u svoj rodni grad Sen Žil, gde ga je radosno dočekala porodica i svi stanovnici grada, glasno vičući: „Živeo Peletje!“ Sledećeg dana, u lokalnoj crkvi održana je zahvalnica, koju je vodio isti sveštenik koji ga je krstio 32 godine ranije.
Nakon povratka u Francusku, ponuđen mu je posao u putujućem cirkusu, ali kada je saznao da će biti izložen kao „ogromni anglo-australijski div“, glatko je odbio. Kasnije je postao čuvar svetionika Egijon blizu Sen Nazera. Godine 1880, kada je imao 36, oženio se 22-godišnjom krojačicom Luiz Dezire Mabije. U venčanom listu piše da je bio „signalista“. Živeli su blizu ulaza u luku Sen Nazer, gde je radio, ali nisu imali dece. Umro je 28. septembra 1894. godine u 50. godini života. U smrtovniku piše da je u to vreme bio lučki službenik.
