Protojerej Dimitrij Smirnov je govorio o tome šta nas obično brine i o čemu ozbiljno treba da razmišljamo dok još imamo vremena za život.
Svaka osoba je, po pravilu, veoma zabrinuta da bi se nešto moglo dogoditi. Bez obzira šta se desi. Šta se zapravo krije iza ovoga? Čovek se plaši smrti. Ali smrt će doći pre ili kasnije. Može doći iznenada...
Da li je novost da je čovek smrtan? I u vezi s tim nema ništa slučajno. Ako čovek živi tako da koristi drugim ljudima, onda Gospod može produžiti njegove dane na zemlji.
Na primer, Gospod će dozvoliti bolesnoj majci da poživi malo duže kako bi mogla da odgaji svoju decu. Ili su drevni starešine umrli u stotoj godini života. Zato što su ljudi išli kod njih po savet. Starešine su delili svoju mudrost, i zato im je Gospod produžio život.
Ali ljudi se jako plaše smrti. A onaj koji se boji, izgubiće dušu svoju. Izgubiće za Carstvo Nebesko. I duša će preći iz tela pravo tamo gde se čuje plač i škrgut zuba.
Zašto plač i škrgut zuba? Jer kada duša napusti telo, ona vidi svetlost i shvata da je život proživljen pogrešno, i zato duša gorko plače.
Na kraju krajeva, po definiciji, život je komunikacija sa Bogom. Ovo nisu putovanja, ovo nisu putovanja, ovo nije promena posla u bolje plaćen, ovo nije kupovina nameštaja, ovo nije druženje sa prijateljima...
I zašto škrgut zuba? Jer više nije moguće bilo šta promeniti.
Kakva je korist čoveku ako dobije ceo svet, a duši svojoj naudi? Apsolutno nikakve koristi. Čak i ako nešto steknete, to je privremeno.
Zamislite da imate sve šume koje postoje na zemlji, sve reke sa svim njihovim živim bićima, svo zlato na svetu, sve minerale... A onda umrete. Pa šta ti je preostalo? Samo tvoja duša, koja napušta telo.
Stvar je u tome što telo nikada nije pripadalo tebi. Takođe vam je dato na neko vreme. Da biste ga mogli koristiti za korisne stvari, da pomognete nekome...
Koju cenu će čovek dati u zamenu za svoju dušu? Nijedan. Ništa se ne može uporediti sa ljudskom dušom - nikakve šume i nikakve dubine. Sve materijalno je prolazno, ali sve duhovno je večno. I naša duša je takođe večna. I ili će biti sa Hristom u večnosti, ili će biti odbačena. Hoće li je Gospod odbaciti? Naravno da ne. Svojom samom dušom.
Ako pažljivo pogledate svoj život, nije teško shvatiti da je Hristos za nas na poslednjem mestu. Ne želimo da se potpuno predamo Njemu. Uvek imamo važnije zadatke: venčanje, razvod, školovanje dece, stvaranje karijere, proslavljanje praznika, kupovina sofe...
A neki ljudi razmišljaju o fudbalu. Sve njihove misli su zaokupljene ovim. Takođe se zovu navijači. Oni su stvarno bolesni. I mislim da je to veoma ozbiljna mentalna bolest.
Koliko god se čovek trudio da život učini udobnijim - mirnijim, bolje hranjenim, prosperitetnijim - ipak će propasti. Sve je to uzalud. Šta treba uraditi? Moramo strpljivo prihvatiti Božju Promisao.
Svako od nas ima svoj krst
Drugim rečima, moraš nositi svoj krst. Svako od nas ima svoj krst. Gospod bira krst za svakog čoveka: za neke je to bolest, za druge propast, za treće kleveta, za treće siromaštvo, za treće težak život...
I uprkos svoj težini krsta, ne smemo ga odbiti niti se okrenuti od njega. Naprotiv, moramo to prihvatiti otvorenog srca. Jer nas Gospod spasava kroz krst.
Ako želiš da budeš hrišćanin, drži se Hristovih zapovesti. Teško je. Lakše je doći u crkvu i upaliti sveću, napisati neka imena u poruci. I možete otići sa osećajem ispunjene dužnosti. Šta ste, zapravo, izveli?
Naš život dobija smisao ako živimo po zapovestima. Hrišćanski život je najozbiljnija stvar na svetu. Ne želim nikoga da razočaram, ali sve ostalo nema smisla. Ništa osim besmislica.
