Ćerka bugarskog cara Ivana Aleksandra i njegove druge supruge, Jevrejke Sare, koja je po krštenju uzela ime Teodora, Bugarska princezaKera Tamara bila je plemkinja iz druge polovine 14. veka, princeza iz dinastije Šišman, jedne od poslednjih vladarskih porodica srednjovekovne Bugarske.
Najpoznatija je po tome što je, u skladu s tadašnjom političkom situacijom, oko 1371. godine udata za osmanskog sultana Murata. Brak je imao politički karakter i predstavljao je pokušaj Bugarske da zadrži relativnu nezavisnost pred sve većim uticajem Osmanskog carstva.
Pre udaje za Murata I, Kera Tamara je bila u braku sa jednim bugarskim vlastelinom, ali je ostala udovica, mada postoje navodi i da se razvala.
Bugarski izvori prikazuju Keru Tamaru kao žrtvu državne politike, ali i kao hrabru i dostojanstvenu ženu koja je prihvatila tešku sudbinu zarad mira svoje zemlje.
Postoji legenda da je, kada su je ispraćali iz Bugarske ka Turskoj, narod tugovao, te da je Tamarin otac, car Ivan Aleksandar, dugo odlagao njen odlazak, što govori o emotivnoj težini tog čina.
Godine 1371, posle smrti Tamarinog oca, novi car, Ivan Šišman (njen brat), bio je u nezavidnoj poziciji – Osmansko carstvo je već krenulo s ozbiljnim osvajanjima na Balkanu. Sultan Murat I zatražio je Tamarinu ruku, što je bio ultimatum – ili će je dati za ženu ili će doći do vojnog sukoba.
Ivan Šišman je odugovlačio skoro dve godine, ali na kraju je morao da pristane. Poslao je Keru Tamaru u Edirne, tadašnju prestonicu Osmanlija, a njen ispraćaj je u bugarskim hronikama opisan kao tužan i svečan događaj. Narod je plakao, a sama Tamara je navodno bila vrlo dostojanstvena i hrabra, prihvatajući svoju sudbinu kao žrtvu za narod.
"I posla car (Ivan Šišman) svoju sestru Tamaru, kćerku carice Jevrejke, u zemlju Agarenovu (u muslimansku zemlju), silom i tugom. I isprati je narod bugarski s plačem i tužbom, jer beše lepa i krotka, a išla je među nevernike zarad mira", navodi se u najstarijem poznatom opisu Tamarinog odlaska iz Bugarske.
Ove reči često se citiraju kao dokaz da je narod zaista tugovao zbog Tamarinog odlaska, što je prilično redak slučaj u zapisima o ženskim članovima dinastije.
Brak između Kere Tamare i sultana Murata I desio se u vreme kada je Osmansko carstvo sve više napredovalo na Balkanu, a Bugarska se nalazila u opadanju moći, podeljena na više kneževina i oslabljena iznutra. Takvi brakovi bili su deo diplomatske taktike kako bi se izbegla ili makar odložila vojna invazija.
Iako je formalno bila žena sultana, postoje izvori koji sugerišu da je Tamara zadržala određeni stepen dostojanstva i poštovanja, čak i u haremu. Neki hroničari navode da je zadržala hrišćansku veru, što je bilo vrlo neuobičajeno.
O posebnom statusu u haremu govori i podatak da Tamara nije bila obična konkubina, već "politička supruga".
Kera Tamara je ušla u Muratov harem kao "mirazna princeza", što znači da je njen "brak" sa sultanom bio diplomatski čin, a ne standardan brak koji bi imao za cilj rađanje naslednika.
U osmanskoj politici naslednika, sinovi naslednici nisu dolazili od žena "plemenitog roda", već od robinja (konkubina), upravo da bi se izbegao uticaj strane dinastije na buduće sultane.
Osmanski zakon i tradicija su svesno izbegavali da se deca rađaju iz braka sa hrišćanskim princezama, jer bi to moglo da otvori pitanje lojalnosti i prava na presto kroz majčinu dinastiju.
Neki izvori i istoričari, kao što je Plamenka Bojadžieva, navode da postoje sumnje da je brak zapravo bio simboličan – Tamara je formalno pripadala haremu, ali nije prihvatila islam, nije bila bliska sultanu, možda nikada nije bila u potpunom "bračnom odnosu" sa Muratom.
To bi značilo da je zapravo bila više taoc nego prava supruga. Čast joj je očuvana, ali joj nije data uloga u porodici sultana.
U islamu je dozvoljeno ženiti se hrišćankama ako one prihvate islam. Međutim, postoje podaci da Kera Tamara nikada nije prešla u islam, što ju je automatski činilo drugorazrednom članicom harema, bez prava da bude "majka princa".
Samo žene koje su bile muslimanke i porobljene (obično iz hrišćanskog sveta, ali bez aristokratskog porekla) rađale su naslednike. Valide sultanije (majke sultana) su skoro uvek bile bivše robinje konkubine koje su se pokorile sistemu.
Postoji i, iako manje naglašena, mogućnost da jedno od njih nije moglo da ima decu, ali pošto Murat I jeste imao više sinova, među njima i Bajazita I, jasno je da je on biološki bio sposoban za potomstvo.
Dakle, ako je bilo zdravstvenih razloga, to bi moralo biti na strani Tamare – ali nema nijednog istorijskog zapisa koji bi to podržao, pa se ova teorija smatra slabo utemeljenom.
Petar Mutafčiev, jedan od najznačajnijih bugarskih istoričara, pisao je o Keri Tamari kao o "žrtvi diplomatije". U njegovoj knjizi "Istorija bugarskog naroda" navodi se:
"Kera Tamara osta u narodnoj svesti kao simbol časne žrtve i duhovne snage. Nije ona pala pod sultanovom moći, već je ponela krst carstva – u haljini žene, a srcem svetice."
Istoričarka Plamenka Bojadžieva u savremenoj studiji o ženama srednjovekovne Bugarske piše:
"Iako istorija nije zabeležila Tamarine reči, njen čin govori više od svih spisa – žena, princeza, hrišćanka, odvedena u svet suprotan svemu što poznaje, zarad političkog opstanka jedne propadajuće dinastije. I ostala je hrišćanka – to su zabeležili i neprijateljski letopisi."
Plamenka se oslanja i na osmanske i na hrišćanske izvore, i posebno naglašava kako je Kera Tamara jedna od retkih žena koja je ostala "vidljiva" u istorijskim narativima.
Ašikpašazade, jedan od najpoznatijih osmanskih hroničara, beleži u svom delu (sa velikom distancom, naravno):
"Od bugarskog cara uze se žena za našeg sultana – bela lica, visokog roda. Poslata je da se mir očuva. Neki kažu da nije primila veru poslanikovu (islam), ali behu joj date odaje po časti."
Ovo je zanimljivo jer pokazuje da čak i osmanski izvor beleži Tamarin "poseban status" i pominje da "nije promenila veru", što je izuzetno retko.
Kera Tamara je umrla pre 1389. (godina smrti Murata I). Prema jednoj legendi, sahranjena je u Edirneu, ali je tražila da je pokopaju pod otvorenim nebom, bez natpisa – što se tumači kao simbol tuge i patnje.
Njena navodna grobnica i danas se pokazuje u Turskoj, mada nema konačnih arheoloških dokaza.
Murata I nasledio je njegov sin Bajazit I, poznat kao Bajazit Munja (Yıldırım Bayezid), nakon što je sultan poginuo u Kosovskoj bici 1389. godine.
Stil / Žena
