Slava ima 91 godinu, kaže kad je bila mlada da je bila izuzetno lepa i da je volela jednog komšiju s kojim joj otac nije dao da bude.
"Momak kojeg sam volela imao je strica koji se nikada nije ženio, bio pravi lola, hodao po selu i pio, nije bio omiljeni čestitim porodicama. Kad je tata saznao da se ja zabavljam sa njegovim bratancem Sretom, kaže - otkači se od njega ili ću te zaklati, neće mi taj šarlatan biti prijatelj. Zato se nisam ni udala za njega".
Slava je živela u periodu kad je ljudima bilo važno iz kakve porodice ko dolazi. Imala je pritisak za koga će da se uda, bilo joj je dozvoljeno da sama nađe svoju ljubav, ali se striktno gledalo da li će ga roditelji aminovati.
"Hoću da mi domaćina nađeš".
Slava je zahvalna bogu jer je zaista našla domaćina.
"Kad je kupio veliku zemlju i imanje komšijama je bilo krivo. Pitali su se odakle njemu tolike pare. Nije im bilo jasno. Ali je moj muž bio čestit i vredan."
Baka Slava s ponosom govori o svom životu, prepunom rada, odricanja, ali i sreće. Kaže da je sa svojim mužem imala skladan brak. Bio je vredan i pošten čovek, domaćin kakav se retko sreće. Radio je, obezbeđivao porodicu, bio cenjen među ljudima i uživao veliko poštovanje. Njihov zajednički život bio je ispunjen radom, međusobnim razumevanjem i brigom jedno za drugo.
„Od malena sam naučila da radim. Sećam se, sekla sam balvane još kao devojčica. Bilo je teško, ali nikada nisam posustala. Sama sam sebi šila odeću, borila se da imam ono što mi je potrebno. Nismo imali mnogo, ali smo bili naučeni da se oslonimo na svoje ruke i da poštujemo ono što zaradimo,“ priča baka Slava, ne skrivajući ponos na svoju mladost ispunjenu trudom i borbom.
Danas, u svojoj devedesetoj godini, kaže da ima sve što joj je potrebno. Njeni sinovi brinu o njoj, donose joj sve što zatreba, i kako sama kaže, ničega nije željna. „Kad bolje pogledam, mene ništa ne boli. U ovim godinama, to je bogatstvo,“ dodaje sa osmehom.
Seća se i jedne od najtežih odluka u svom životu. Bila je još dete kada je njen otac dobio poziv da jednu od ćerki pošalje na radove na železničkoj pruzi Sarajevo – Šamac. Prvobitno su želeli da pošalju njenu sestru, ali je otac odlučio drugačije: „Nemoj nju, devojka je, treba da se uda. Poslaćemo Slavu.“
Komšije i prijatelji su ga odvraćali od te ideje. Govorili su mu: „Nemoj, dete je još, ogrešićete dušu.“ Ali, odluka je već bila doneta. Slava se nije bunila. Znala je da je život težak i da ponekad nema izbora. Iako još dete, ponela je teret koji bi i odrasloj osobi bio težak, ali joj je taj rad, ta hrabrost i izdržljivost, oblikovala život i naučila je da se nikada ne plaši teškog posla.
"Bog mi je dao troje divne dece, zahvalna sam mu na tome, ja nemam neko materijalno bogatstvo ali se ne žalim. Svašta je stalo u moju 91 godinu".
