Od davnina je srpski narod na grobljima sprovodio različite obrede i rituale, a da oni nisu bili deo crkvenih običaja.
Običaji vezani za pokojnika: Između tradicije i otuđenja
Kako se oblikuju običaji oko pokojnika i dana posvećenih njihovom sećanju? Koliko su ti običaji danas udaljeni od crkve, vere i iskrenog poštovanja prema preminulima?
Hrišćansko učenje nas podseća na obavezu da se molimo za pokoj duša naših najmilijih, da palimo sveće, održavamo parastose, podižemo skromne spomenike s hrišćanskim obeležjima i čuvamo grobove urednim. Sve ove prakse imaju čvrstu osnovu u crkvenim kanonima.
1. Zapušteni i zaboravljeni grobovi
Mnogi grobovi ostaju neobeleženi i zapušteni, što pokazuje nemar prema preminulim srodnicima.
Ipak, čini se da u Srbiji postoji paradoksalan odnos prema ovom aspektu kulture. S jedne strane, neki grobovi ostaju zaboravljeni, zapušteni i neobeleženi.
2. Luksuz i ekstravagancija na grobljima
S druge strane, često se preteruje u suprotnom pravcu – na grobljima niču luksuzni spomenici i kapele koje podsećaju na vikendice, sa svim sadržajima poput frižidera, televizora i nameštaja. Ovakvi običaji nisu deo hrišćanskog nasleđa, već odraz pogrešno shvaćene tradicije.
Crkva nas uči da je spomenik namenjen skromnom obeležavanju i izražavanju hrišćanske vere, najčešće kroz simbol krsta. Mnogo važnije od spoljašnjeg sjaja jeste iskreno sećanje kroz molitve, činjenje dobrih dela i pomaganje onima u potrebi. Humanitarne aktivnosti, poput pomaganja siromašnima, davanja priloga crkvama, bolnicama ili domovima za decu, najbolje odražavaju hrišćanski duh.
3. Izostanak molitve
Što se tiče crkvenog stava o sahranama, centralni deo je opelo – molitva za pokoj duše preminulog i oproštaj grehova. Takođe su važni pomeni, koji se obavljaju od kuće do groblja, jer i oni predstavljaju molitveni čin. Žito i vino imaju posebno simboličko značenje u ovom kontekstu, kao deo duhovne tradicije čiji je cilj večno sećanje na preminule.
Umesto ekstravagantnih običaja, važno je vratiti se suštini – molitvi, skromnosti i humanosti, koje odražavaju pravu vrednost sećanja na naše preminule.
Međutim, u nekim krajevima Srbije, za pogreb su vezani brojni suvišnii štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Teško je u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni, ali u novije vreme zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati.
4. Preterana potrošnja na vence i darove
Kupovina skupih venaca i darivanje gostiju na sahranama postali su nepotrebna praksa, umesto da se novac koristi za pomoć porodici ili humanitarne svrhe.
Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuju velike izdatke, a potpuno je suvišno. Mnogo bi bolje bilo da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu ili toj kući, što bi dobro došlo u snošenju troškova sahrane.
5. Gozbe na groblju
Organizovanje hrane i pića na grobljima često prelazi granicu pristojnosti, pretvarajući sahranu u zabavu, što se smatra velikim grehom.
Neretko se na srpska groblja iznosi hrana i piće, pa se dešava da, kad se gosti najedu i napiju, da se sahrana pretvori u gozbu, a učesnici u pijanom stanju počnu da se nedolično i neprikladno ponašaju.
To je jedan od većih grehova koji mogu da se učine na groblju, na taj način se daje doznanja da se pokojnik ne poštuje.
6. Zastareli rituali sa ugljem i vodom
Iako potiču iz vremena borbe protiv zaraza, neki običaji poput prebacivanja žara preko sebe danas su bespotrebni i prevaziđeni.
Pomenućemo i običaj u nekim krajevima Srbije, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu gde svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe. To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija. To danas nije obavezno činiti. Dobro je samo pripremiti vodu i peškir ako nema česme ili kupatilo da narod opere ruke, što je osnov higijene.
7. Klanje "dušnog brava"
Žrtvoprinošenje za dušu pokojnika nije deo crkvene tradicije, osim ako je usmereno ka pomoći siromašnima.
Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje "dušnog brava". To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino kao cilj klanja može podvesti i opravdati da se nahrani sirotinja, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski, necrkveni običaj vezan za žrtvoprinošenje.
8. Pogrešne interpretacije parastosa
Organizovanje gozbi nakon parastosa suvišno je i ne pripada crkvenim običajima, koji naglašavaju molitvu, žito i vino.
Posle šest meseci ili jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao i za četrdeseti dan, priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje, pale se sveće i prekađuje grob.
Parastosi se mogu održavati i češće, a gozbe ni u tim povodima nisu crkveni običaji.
Neuropsihijatar otkriva za Kurir televiziju: Kako će neko reagovati na alkohol zavisi od crta ličnosti
