Mustafa Golubić jedna je od najzagonetnijih istorijskih figura.
Za njega se veruje da je bio “jugoslovenski Džejms Bond”, agent Kominterne, Titov ljuti suparnik, špijun, crnorukac, Staljinov intimus, ljubavnik Grete Garbo, Tankosićev četovođa, čovek koji je organizovao atentat na Trockog i još mnogo toga...
Rođen je u Stocu u istočnoj Hercegovini, 24. oktobra 1889. Otac Muhamed umro je dok je Mustafa još bio malo dete, ali majka Nura mu je doživela 102. godinu, preminuvši 1953. godine. U Sarajevu je završio gimnaziju a kao jugoslovenski stipendista studirao je pravo u Ženevi i Tuluzu. Bio je pripadnik Mlade Bosne. Bio je svedok na famoznom Solunskom procesu, nakon čega je postao član Kominterne i između dva rata radio kao špijun i egzekutor.
Dok je studirao u Švajcarskoj, ušao je u strukture Kominterne (Komunističke internacionale, organizacije u kojoj su bile sve komunističke partije u Evropi) i počeo za nju da radi, a potom se u Moskvi školovao za oficira NKVD-a (Narodni komesarijat unutrašnjih dela). Tada dobija sovjetsko državljanstvo i tridesete godine 20. veka provodi u Četvrtoj upravi u sekciji zaduženoj za političke likvidacije.
Njegovo kodno ime bilo je Omega. Stevan Dedijer kasnije će tvrditi da je Golubić bio možda glavni organizator atentata na Lava Trockog u Meksiku. Mustafa je, to je pouzdano utvrđeno, zbilja bio u Meksiko Sitiju tih dana, u jednom hotelu udaljenom dve ulice od kuće u kojoj je Trocki živeo, a i mesecima pre toga pratio je Trockog na svim putovanjima po Evropi i Americi.
Trocki je bio drugi čovek Oktobarske revolucije i, posle sukoba sa Staljinom, bežao je od njegovih agenata po Evropi dok se 1937. godine nije, uz pomoć slikara Dijega Rivere, sakrio u Meksiku. Golubić je krenuo za njim. Boravište Trockog odala mu je slikareva supruga Frida Kalo. Ona je bila ljubavnica Lava Trockog, ali ju je i Golubić zaveo. Dakle, 21. avgusta 1940. godine, Staljinov agent Ramon Merkader ubio je Trockog udarcima pijuka po glavi.
Interesantna je i Golubićeva uloga u vojnom puču 27. marta 1941. Naime, Božin Simić je stupio u vezu s generalom Dušanom Simovićem i obavestio ga da Sovjetski Savez želi da s Jugoslavijom zaključi sporazum o prijateljstvu i nenapadanju. Sporazum je potpisan neposredno nakon prevrata, potpisivanju u Moskvi prisustvovao je general NKVD-a Mustafa Golubić. On se u Beograd vratio čim su ga Nemci zauzeli, dok još nisu bili ni uspostavili efektivnu upravu. Šta je tačno trebalo da radi, da li je trebalo da bude vođa Komunističkog pokreta otpora i vrhovni komandant ili da likvidira Broza – nije poznato, ali je sve to – moguće. Rodoljub Čolaković je Brozu ispričao da mu je Golubić 15. aprila u Sarajevu u poverenju kazao da će Valter morati da bude maknut. Valter je bilo Brozovo kodno ime u Rusiji.
Za njegovo ime se vezuju brojne oružane akcije iz tog ranog perioda okupacije: od postavljanja bombe ispod tribine s koje je vojni zapovednik Srbije, general-major Ludvig fon Šreder trebalo da posmatra defile svojih trupa, preko dizanja u vazduh benzinskog magacina na Tašmajdanu, pa do podmetanja 423 eksplozivna paketa u podrumu kuće pored one u kojoj je trebalo da se sretnu najistaknutiji folksdojčeri.
O Golubiću postoje brojne anegdote: da je bio Staljinov blizak prijatelj, da je „čeličnom Gruzinu” nabavljao duvan iz Hercegovine, u Kremlj ulazio na privatni ulaz, sa Staljinovom taštom pio čaj... Zatim, da je ukrao tenk u Engleskoj, bio ljubavnik Grete Garbo. Govorilo se i da je u Lionu ukrao nacrte novog francuskog aviona, da se januara 1941. godine predstavljao kao obućar, pod lažnim imenom Milorad Nikolić, u Leskovcu, itd. Koliko je bio tajnovita ličnost pokazuje i to što njegove fotografije iz kasnijeg perioda gotovo da nije moguće naći.
Zbog straha od prisustva Mustafe Gaćinovića u Beogradu, Ivan Stevo Krajačić ga je, najverovatnije uz saglasnost Josipa Broza, početkom juna 1941. godine anonimno prijavio Gestapou.
Uhapšen je 1941, isleđivan u Gestapou a onda likvidiran. U času smrti imao je svega 52 godine. Nemci su ga odveli u Banjički logor. Mučenje čoveka, koji je preživeo Staljinove čistke bez ogrebotine, i tri decenije se spremao za takav scenario i kraj – nije urodilo plodom. Nemcima ništa korisno nije rekao, osim gomile laži i izmišljotina, a 11. juna 1941. godine odigrao se onaj poslednji čin u Pionirskom parku, kada je Golubić u šatorskom krilu donet u park, stavljen na stolicu i streljan. Na istom mestu je i sahranjen.
Crvenoarmejci, tačnije pripadnici SMEŠ-a (vojne kontraobaveštajne agencije; naziv je smislio sam Staljin, a znači „smrt špijunima”), pronašli su njegov grob oktobra 1944. godine, odmah po oslobođenju Beograda, i ekshumirali ga. Doktor Vojislav Stojanović izvršio je autopsiju i utvrdio da su mu skoro sve kosti bile polomljene. Potom je prenet u Moskvu i sahranjen, uz najviše vojne počasti, kao heroj Sovjetskog Saveza. Spomen-ploča s njegovim imenom postavljena je u Aleji boraca NOR-a na Novom groblju u Beogradu.
Još dok je bio živ, Mustafa je bio legenda, ali dobar deo te legende fabrikovao je on sam, možda iz razloga sujete, a sasvim sigurno kako bi prikrio svoj pravi identitet i tragove, izazvao zabunu i pometnju kod svojih neprijatelja…
Tako da su svi podaci, pa i oni koji potiču iz dokumenata, prisećanja, dojava, transkripta, izveštaja takođe pod velikim znakom pitanja. Ma koliko se udubili u sve ono što kao aura isijava oko ove zagonetne ličnosti, ma koliko istraživali, uvek će na kraju, poput dima iz Mustafine lule, koju je navodno uvek nosio sa sobom, visiti u vazduhu pitanje: “Ko je bio Mustafa Golubić?”
Jedan pametan čovek je jednom rekao: ako se dvoumiš da ispričaš legendu ili istinu – ispričaj legendu. No nevolja je u tome što u vezi s Golubićem sve zvuči kao legenda. Ujedno je to i najveća draž i izazov.
Stil / Velike priče/ Politika
NE PROPUSTITE
Bonus video:
