Upravo se to desilo Ingi Sargent, rođenoj Eberhard iz Austrije koja je nakon Drugog svetskog rata dobila stipendiju za studiranje na ženskom koledžu u Denveru. Mlada Inge imala je samo 19 godina i na koležu upoznaje studenta rudarskog inžinjeringa iz Burme.
Par se kratko zabavljao i odmah su shvatili da su jedno za drugo. Venčavaju se 1953. godine, a za Božić su već krenuli ka njegovoj domovini.
Dok su se približavali luci Rangun, mogli su da vide gomilu ljudi na obali sa transparentima i lepom odećom, kako bacaju cveće u vodu, sviraju muzičke instrumente i mašu.
"Sigurno neko važan stiže u zemlju," rekla je Inge svom mužu koji joj tada priznaje da je princ.
"Volela bih da si mi ranije rekao, mogla sam obući bolju haljinu," kaže Inge.
U početku je devojka bila uplašena titulom, ali brzo joj je muž objasnio sve, te da je hteo da se ona u njega zaljubi zbog njega a ne zbog titule, zemlje ili para.
Život u Burmi
Burma koju Inge opisuje u deceniji nakon njenog dolaska bila je raj plodnosti i bogatstva. Britanci su se odrekli kontrole 1947. godine, a vojna vlada je preuzela kontrolu tek 1962. Burma je bila jedan od najvećih proizvođača pirinča na svetu „mogli ste da granu narandže stavite u zemlju i za tri godine ona je urodila plodom . Bilo je neverovatno, sve je raslo”.
Ona se priseća kako njen muž Sao nije želeo ništa više u životu nego da pronađe način da pomogne svom narodu – poklanjajući svoja pirinčana polja meštanima, kupujući traktore i postavljajući eksperimentalne useve ananasa, kafe, đumbir, soje i citrusa.
Titula Saopha („Gospodar nebesa“) bila je feudalna titula preneta na Sao, dajući mu suverenitet nad državom Hsipav – istorijski jednom od najvažnijih nezavisnih država Šan. Iako je ostao feudalni vladar, Sao je verovao u slobodu govora i jednakost i koristio je svoj uticaj i bogatstvo da poboljša živote stanovnika svoje zemlje.
Inge – koja je tada bila poznata po burmanskom imenu Sao Takosandi – objašnjava da je njen muž studirao rudarsko inženjerstvo u nastojanju da bude koristan svom narodu, a po povratku je osnovao rudarsku kompaniju kako bi kapitalizovao bogate rezerve minerala u regionu.
U međuvremenu je Inge naučila burmanski i šanski jezik i uključila se u dobrotvorne projekte kao što su osnivanje klinike za porođaje i višejezične škole. Imali su dve ćerke, Majari i Kenari, a njihov život je bio bajkovit.
Ali, nijedna bajka ne traje dugo.
Godine 1962., Sao i Ingin bajkoviti život se završio kada je general Ne Vin pokrenuo državni udar i uspostavio vojnu vladu – koja je ostala na vlasti u Burmi preko 50 godina.
Sao biva uhapšen i odveden na nepoznatu lokaciju, dok je Inge provela dve godine u kućnom pritvoru sa ćerkama. Zahvaljujući vezama sa ambasadorima svoje zemlje, biva izručena u rodnu zemlju gde započinje novi život sa ćerkama.
Međutim, Austrija u tom periodu nije bila naklonjena strancima pa su njene ćerke bile izložene diskriminaciji.
Kako nije mogla da gleda da neko njene ćerke ismeva, Inge se sa njima preseljava u Ameriku gde započinje novi životu.
Čitavo vreme u izgnanstvu pokušava da dođe do vesti šta se desilo njenom mužu. Tek kasnije će saznati da je bio ubijen u prvim godinama zarobljeništva.
Inge u Koloradu upoznaje Huarda za kojeg se udaje, ali do kraja života (a živela je 90 godina) borila se za Burmu.
2000. godine je nagrađena Međunarodnom nagradom UN za ljudska prava za njenu kontinuiranu podršku etničkim manjinama u Burmi. Inge je to objasnila ovim rečima: "Povezana sam sa narodom Šan u Burmi. Živela sam sa njima i tamo sam izgubila srce. Kako da im ne pomognem? Neko mora da im pomogne.”
Po njenoj istinitoj priči snimljen je i film "Sumrak nad Burmom".
