Svetska forenzička psihijatrijska praksa tvrdi da iza svakog serijskog ubice stoje velike psihičke traume, katastrofalni slom u detinjstvu, koji na tako suptilan način unakaze psihu. U tom pogledu, život Čarlsa Kalena bio je za udžebnik.
Najmlađe od osmoro dece vozača autobusa Edmonda Kalena, Čarls, rođen je 1961. godine i odrastao je stalno ponižavan od strane momaka starijih sestara.
Njegov otac je umro kada je Čarls imao samo 7 meseci, a njegova majka je stradala u teškoj saobraćajnoj nesreću kada je Čarls bio u srednjoj školi. Iz nekog razloga, bolnica je tada odbila da porodici da telo njegove majke kako bi ga kremirali, što je bio veliki šok za najmlađeg sina.
Kasnije priznaje da je njegov izbor da postane medicinska sestra određen je potrebom da otkrije šta nije u redu sa američkim medicinskim sistemom.
Nakon majčine sahrane, Čarls je napustio školu i upisao se u američku mornaricu, dok je od lekarske komisije krio da ga posećuje psihijatar zbog njegovih samoubilačkih sklonosti.
Kao tinejdžer, Čarls je nekoliko puta pokušao da izvrši samoubistvo, ali svaki put su lekari uspeli da ga vrate u život. Kalen je dospeo do čina podoficira druge klase kao deo tima koji je kontrolisao brodske rakete Posejdon, što je samo po sebi iznenađujuće, jer je i ovde stalno bio izložen poniženju i maltretiranju svojih kolega.
Mršav, tajnovit, zajedljiv, lako depresivan, pijanac - osećao se kao da nigde ne pripada. Jednog dana, drug je zatekao Čarlsa kako sedi za kontrolnom tablom rakete sa medicinskim rukavicama, hirurškom maskom i pincetom u ruci. Čarls nije mogao da objasni šta je radio u kontrolnoj sobi. Bez buke, prebačena je na drugo odeljenje.
Tu Čarls pokušava još dva samoubistva– prijavljen je kod psihijatra i demobilisan 1984. godine. Psihički problemi su se izmešali sa problemima sa alkoholom, ali ovo ogromno „ali“ nije sprečilo Čarlsa da dobije diplomu sa Škole za medicinske sestre u bolnici Mountainseie u Nju Džersiju.
Počinje da radi u centru za opekotine u medicinskom centru St. Varnabas, gde upoznaje svoju buduću suprugu Adrijanu Baum. Venčali su se 1987. i dobili ćerku Šonu. Dok je bila na porodiljskom odsustvu sa bebom, Adrijana je počela da primećuje čudno ponašanje svog muža.
Voleo je da maltretira pse, tuče mačke, a jednom je čak našla na mače razapeto u dvorištu. Osim toga, njen muž je sipao u čaj sadržaj upaljača, spalio sve ćerkine knjige bez očiglednog razloga i td. Adrijana je podnela zahtev za razvod pet godina kasnije i čak je dobila sudsku zabranu prema kojoj je njen muž morao da se drži 500 metara dalje od njihove kuće.
"Plašio me. Njegovu smirenost kojom je činio svakodnevnu surovost, njegov tihi osmeh, njegov šuštavi glas. Čak i nekoliko godina nakon razvoda, uveče bih otišla do prozora i navukla zavese, imala sam osećaj kao da me posmatra", rekla je kasnije novinarima.
Šta je u međuvremenu radio Čarls?
Godine 1988. zaposlio se u bolnici Svetog Varnave, gde je pacijentu prvi put dao smrtonosnu dozu insulina. Kako će kasnije ispričati u jednom intervjuu, prvi put posle mnogo godina osećao se srećnim. Pomogao je drugom da pronađe mir. Prvu žrtvu pratila je drugu, a druga treću. Serija sumnjivih smrtnih slučajeva nastavila se u bolnici 4 godine, ali je uprava odlučila da sprovede internu istragu tek nakon što je pacijent koji je trebalo da bude otpušten iznenada preminuo.
Provera sadržaja inekcije pokazala je da sadrži ogromnu dozu insulina. Izvukli su drugu medicinsku dokumentaciju: sve smrti su se dogodile dok je Čarls bio na dužnosti.
Mislite da je glavni doktor otišao u policiju? Ne, Čarls je tiho otpušten, a nadležni su pokušali da zataškaju stvar.
Mesec dana kasnije, Čarls je dobio posao u bolnici Voren, gde je ubio troje penzionera ogromnom dozom leka za srce. Njegova poslednja žrtva rekla je pre smrti da joj je injekciju dao „podmukli bolničar“, ali članovi porodice joj nisu verovali.
Zanimljivo je da je upravo u ovom trenutku serijski ubica završio razvod od supruge i čak je želeo da potpuno prestane da radi, ali je alimentacija bila toliko velika da je bio primoran da nastavi.
Nakon razvoda, protiv njega će policiji biti podneto nekoliko prijava o uznemiravanju. Zbog jednog od njih, Čarls će dobiti godinu dana uslovno i sutradan će ponovo pokušati da izvrši samoubistvo. Opet crna depresija, lečenje kod psihijatra, terapija, ali šta je iznenađujuće — u isto vreme niko ne uklanja Čarlsa sa posla.
Na novoj dežurnoj stanici nastaće gužva kada 91-godišnja pacijentkinja diže uzbunu jer joj je promenjena medicinska sestra. Kao, nekada je bila Suzi, a sad joj neki muškarac ubrizgava neke gluposti u telo! Sledećeg jutra starica će umreti. Ogorčeni sin pokojnika naterao je sve medicinske radnike da urade test detektora laži, koji je Čarlsa, možda, zbog labilnosti njegove psihe, lako prevario. Još jedno ubistvo ostaje nerešeno. Za sada.
Zatim je radio na kardiohirurgiji u Medicinskom centru Hunterdon, zatim Liberti Nursing and Rehabilitation Center u Allentovnu, zatim u bolnici Easton u Pensilvaniji - u svakom od njih je „anđeo smrti“ davao pune doze lekova za pejsmejker pacijentima, što je dovelo do trenutne smrt.
Na mnogim starim nije rađena obdukcija, a kao uzrok smrti navode posledice dijagnoze sa kojom su primljeni u bolnicu. U međuvremenu, Čarlsova crna lista je već pokrivala desetine pacijenata.
Zbog nedostatka medicinskog osoblja i nepostojanja jedinstvene baze podataka medicinskih radnika, bilo je teško pratiti Čarlsovu sumnjivu reputaciju, posebno jer je svaki put menjao bolnicu kilometrima daleko, umesto da se zaposli u obližnjoj bolnici. Osim toga, klinike koje su pružale mnoge plaćene usluge užasno su se plašile skandala.
Bilo im je lakše da otpuste čudnog medicinskog radnika osumnjičenog za krađu lekova (a on ih je u stvari krao u velikim količinama) nego da prežive uzbunu koja bi nastala kada bi se istina koja je izašla na videlo pokazala tako strašnom. I samo se rukovodstvo Medicinskog centra Somerset u Somervilu pokazalo da nije kukavički nastrojeno.
Računarski sistem bolnice je sve više počeo da pokazuje da je Čarls pristupao evidenciji pacijenata kojima nije bio raspoređen. Osim toga, Čarls je počeo da obilazi odeljenja i pacijente koji nisu bili njegovi. Čarls je često zahtevao lekove koji nisu bili prepisani njegovim pacijentima. Ovo ne računajući njegovo sumnjivo ponašanje sa zahtevima za opojne droge: on je ili izdavao mnogo naloga, pa ih otkazao i ponovo tražio.
U julu 2003., direktor Sistema za istražni nadzor u Nju Džersiju rekao je doktorima u Somersetu da četiri sumnjiva smrtna slučaja od predoziranja ukazuju na to da je neko u klinici izvršio ubistvo. Ali bolnica je odložila kontaktiranje vlasti do oktobra. Do tada, Čarls je ubio još najmanje pet pacijenata i pokušao da pošalje još jednog u smrt. U tom pokušaju se opekao. Načelnik bolnice je napisao izjavu policiji. Kalen je stavljen pod prismotru, a njegovoj koleginici Lin Tester stavljen je mikrofon, koja je u razgovorima naterala Čarlsa na neku vrstu priznanja.
Medicinski manijak je uhapšen u decembru 2003. godine. Odmah je priznao da je ubio Florijana Gala i pokušao da ubije Džin Kjung Hana, bili su pacijenti u Somersetu. Osim toga, Kalen je detektivima rekao da je tokom svoje 16-godišnje karijere oduzeo živote oko 40 pacijenata. Ali stručnjaci su uvereni da je bilo desetine puta više smrtnih slučajeva. Samo što bi dokazivanje njihove smrti od predoziranja godinama kasnije bilo veoma teško.
Kao deo sporazuma o priznanju krivice, Čarls je obećao da će sarađivati sa istražiteljima ako ne budu tražili električnu stolicu za njega. I tako se dogodilo. Istina, na suđenju se tihi medicinski radnik ponašao odvratno, na primer, vičući sudiji: „Časni sude, morate da podnesete ostavku!“ On je sve učesnike u procesu doveo do ludila, zbog čega su ga na kraju vezali. Čarls je dobio reč tek posle presude, inače, kazna je bila oštra: jedanaest doživotnih bez mogućnosti uslovnog otpusta.
„Video sam kako su ti ljudi patili, ubrizgavao sam im lekove da im srce ili disanje stane. Nekima sam davao velike doze lekova, posebno starijima, da bi mirno prešli na onaj svet. Samo sam im pomogao da brže dođu u raj, oni to zaslužuju!“ – rekao je osuđenik u poslednjoj reči.
Na ove reči, Čarlsova koleginica Lin Tester je počela da plače, jer su znali da su ti ljudi bili daleko od smrti, otpušteni iz bolnice, relativno stabilni, čekale su ih godine mirnog i zdravog života, ali je Čarls sve to uništio.
