U Visokom, nedaleko od Sarajeva, živi starija muslimanka s neverovatnim životnim iskustvom. Već smo pisali o pričama koje govore o prijateljskim odnosima između muslimana i Srba u Bosni, o muslimanki udataj za Srbina, koja sada slavi i Bajram i Božić, ili o Srbinu koji je dobrovoljno prihvatio islam.
Sada vam donosimo priču o nani koja je četiri godine provela u inostranstvu, u Austriji, gde je splet okolnosti doveo do toga da živi u kući jednog pravoslavnog sveštenika. Ni jednog trenutka nije bila sprečena da praktikuje svoju muslimansku veru.
Nana, poreklom iz Rogatice, nakon preseljenja je sa porodicom kupila kuću u Visokom, naselje Dobrinje. Iako je četiri godine živela u Austriji, nikako nije mogla da se privikne na taj način života, te se vratila u Bosnu, znajući da će tamo imati bolji kvalitet života.
„Živela sam u popovoj kući. Niko mi nije branio nošnju, maramu, ni muslimansku odeću. Četiri godine provela sam kod popa.“
Nana se i danas seća sa toplinom svog boravka u sveštenikovoj kući i načina na koji ju je tretirao.
„Pop mi je rekao: Majko, ti obavljaj svoje običaje, a ja ću svoje. Kad sam klanjala, pop je rekao: Pametno, majko, ti svoje, a i ja ću svoje. Poštovao je moju veru, a ja njegovu. Nismo se mešali u običaje, čak sam imala podršku s njegove strane. Nikada se nisam osećala ugroženo ili diskriminisano.“
Njihov suživot bio je ispunjen međusobnom pažnjom i podrškom, a to je nanu posebno radovalo. Iako joj ništa nije falilo u popovoj kući, nedostajali su joj domovina, prijatelji i rodna Bosna i Hercegovina.
„Kada pop dođe s liturgije, rekao bi mom mužu: Dedo, skuvaj nam kafu, nena klanja, a mi ćemo da sednemo i porazgovaramo.“
Ova priča je primer kako poštovanje prema drugima, njihovoj veri i običajima, može da stvori mostove razumevanja i mira. Bez obzira na to kojem Bogu se molimo, važno je da volimo svoje i poštujemo tuđe. Samo tako možemo napredovati kao ljudi.
