Ona je bila spremna na sve zbog priče, išla je na ratište u Srbiju, na put oko sveta: A zbog ovoga je završila u ludnici

Elizabet Džejn Kokran rođena je 5. maja 1864. godine u Pensilvaniji. U porodici je nosila nadimak Pink, jer je volela da nosi odeću u toj boji. Ipak, u istoriji će ostati upamćena pod pseudonimom Neli Blaj.

Njen otac Majkl Kokran bio je sudija i biznismen, koji je imao je desetoro dece iz prvog braka sa Ketrin Marfi. Kada je Ketrin preminula oženio je Meri Džen, sa kojom je imao još petoro dece. Elizabet je bila treće dete iz tog braka i 13. ćerka.

Elizabet je imala šest godina kada joj je preminuo otac, nakon čega njena majka ulazi u brak u kojem ju je drugi muž maltretirao. Želeći da se osamostali, sa 15 godina upisuje školu u Indijani u pokušaju da postane učiteljica, što je bilo jedna od nekoliko zanimanja kojima su se bavile žene tog doba. Nakon jednog semestra nije imala novca za školovanje. Sa majkom se preselila u Pitsburg i pokušavala da pronađe stalan posao.

Novinarsku karijeru započela je kada je 1885. oštro odgovorila na tekst „Pitsburg dispeča” pod nazivom "Zašto su devojke dobre", u kojem je pisalo da žene treba da šiju, kuvaju i brinu o deci, a da su zaposlene žene monstrumi. Ovo pismo zadivilo je urednika Džordža Mejdana, te ju je zaposlio kao novinarku koja će kritički da piše o društvenim pitanjima, poput uslova rada i siromaštva.

Novinarke su u to vreme tekstove objavljivale pod pseudonimima. Prvi pseudonim koji je Elizabet koristila bio je Usamljena siromašna devojka, a kasnije joj je urednik dodelio ime Neli Blaj, po istoimenoj pesmi Stivena Fostera.

Prvi tekst potpisan pod ovim imenom "Ludi brakovi" odnosio se na probleme zaposlenih siromašnih devojaka, a već sa drugim je pozvala na reformu zakona o razvodu. U tom periodu otpočela je i serijal tekstova o radnicama u Pitsburškim fabrikama.

Pored želje da se bavi istraživačkim novinarstvom premeštena je na ženske strane da piše priče o baštovanstvu i modi.

Uspela je da ubedi urednike da bude dopisnica iz Meksika, odakle je pisala o vladi i kulturi. Nakon šest meseci, u strahu da će da bude uhapšena zbog kritikovanja vlasti, vraća se kući. Po povratku u Pitsburg vraćena je u redakciju ženskih strana, što nije mogla da prihvati i odlazi u Njujork.

Pola godine nije uspela da pronađe posao, a onda se dogodio susret sa novinarom Džozefom Pulicerom. Njen stil pisanja mu se dopao i zaposlio ju je u svom časopisu „Njujork vorld”. Tokom karijere razotkrila je brojne slučajeve korupcije i nestručnost u državnim ustanovama.

Za jednu od priča 1887. proglasila je sebe ludom kako bi ušla u žensku mentalnu ustanovu na ostrvu Blekvel, da bi pokazala nehumane i brutalne načine tretiranja pacijentkinja. Obećala je Puliceru da može da donese veliku priču.

Plan je bio da se pretvara da je pacijentkinja. Urednici su joj obećali da će se pobrinuti da je puste sa lečenja kada bude sakupila dovoljno materijala.

Ispred ogledala je vežbala, sa idejom da „ekspresije iz daleka deluju ludo”, ali odlazak u duševnu bolnicu nije bio lak. Da bi to uradila, prijavila se u jedan motel i ostala budna tokom noći, buncajući kako svi žele da joj naude i da su stanari ludi. Plan je uspeo. Upravnici su se uplašili i pozvali policiju i lekare, koji su je odveli u psihijatrijsku ustanovu na ostrvu Blekvel. Tamo je provela deset dana i na svojoj koži je osetila nehumane uslove u kojima žive žene u toj ustanovi.

Prvi dodir sa užasnim uslovima imala je u trpezariji. Čaj je „imao ukus kao da je napravljen od bakra”, napisala je. Hleb je bio namazan užeglim puterom. Zapisala je i da je u svom parčetu pronašla pauka. Ovsena kaša i melasa posluženi za obrok su bili „jadni”. Sledećeg dana poslužena je supom sa jednim hladnim kuvanim krompirom i komadom junetine, „koje je delovala pokvareno”.

„Skoro cele noći slušala sam ženu kako plače zbog hladnoće i moli Boga da je pusti da umre. Druga je u intervalima vikala 'Ubistvo!' i 'Policija!'”, napisala je Blaj o svojoj prvoj noći u psihijatrijskoj ustanovi.

„Promaja je šištala kroz hodnik, a pacijentkinje su izgledale pomodrelo od hladnoće.”

U prvih nekoliko dana, bila je primorana da se kupa ledenom vodom i u prljavoj vodi, deleći dva „gruba“ peškira sa 45 žena. Uprkos jesenjoj hladnoći, pacijentkinje su nakon kupanja dobijale pohabane haljine sa loše krojenim donjim vešom.

„Zubi su mi cvokotali, a udovi su mi bili kao guščiji i plavi od hladnoće. Odjednom sam dobila, jednu za drugom, tri kante ledene vode preko glave – u oči, uši, nos i usta. Mislim da sam se osećala kao davljenik.”

U svojoj priči napisala je da je kasnije prestala da glumi i da se ponašala onako kako bi se inače ponašala, što su zaposleni okarakterisali kao ludilo. Sem jednog lekara, svi ostali su bili brutalni i nemilosrdni prema njoj.

Blaj je pisala da kada bi savršeno razumna žena bila zatvorena dva meseca u ovoj ustanovi, sa ovakvim tretmanom – loša hrana, grubo postupanje osoblja, zabrana da priča ili da se kreće – da bi je postala „mentalna i fizička olupina”.

Želela je da razgovara sa što više žena. Među potpuno zdravim ženama, otkrila je da su mnoge imigrantkinje koje nisu znale engleski i činilo se da su greškom bile na ostrvu. Druge su bile samo siromašne i mislili su da idu u radni dom, a ne u ludnicu.

Jedna od njih joj je govorila da su je medicinske sestre tukle drškom od metle, skakale po njoj i da su je povredile iznutra. Rekla je da joj je medicinska sestra tada vezala ruke i noge, bacila joj čaršav preko glave da priguši vriske i stavila je u kadu sa hladnom vodom. „Držali su me sve dok nisam prestala da se opirem.”

I druge žene su govorile o strašnoj torturi medicinskih sestara, kako su ih vukle za kosu, šutirale i gurale glavu u vodu sve dok nisu počinjale da se guše.

„Bilo je beznadežno žaliti se doktorima, jer su oni uvek govorili da je to mašta naših bolesnih mozgova, a osim toga, dobili bismo još batina zbog pričanja.”

O svom iskustvu na ostrvu, pored nejestive hrane, ledenih kupki i batina metlama, pisala je da su pacijentkinje bile drogirane velikim količinama morfijuma.

Blaj je osetila olakšanje kada je nakon deset dana napustila ostrvo. Advokati iz Njujorka ogranizovali su njeno oslobađanje. Iako joj je bilo žao što je napustila žene koje pate, bila je nestrpljiva da objavi ono što je videla i doživela.

Nakon dva dana izašao je prvi deo njene dvodelne ilustrovane ispovesti o zanemarivanju i bezdušnoj okrutnosti žena u psihijatrijskoj ustanovi. Tekst koji je napisala izazvao je senzaciju, a prenosili su ga i drugi mediji tog doba. Izveštaj 23-godišnje „detektivke” šokirao je javnost svojim prikazom brutalnosti i nasilja. Ovaj podvig okarakterisan je kao veoma hrabar.

U međuvremenu, gradski zvaničnici počeli su da istražuju instituciju. Mesec dana kasnije, velika porota je zajedno sa Neli Blaj otišla u ustanovu. Po njihovom dolasku zgrada je bila očišćena, pacijentkinje o kojima je pisala prebačene su ili su puštene, a one koje su ostale imale su bolju hranu i vodu. Ipak, porota je verovala u ono što je Neli napisala.

Priča je rezultiralo značajnim promenama u društvenom sistemu, povećanju budžeta za sanatorijume i postavljanje stručnijeg kadra i njihove bolje kontrole. Sedam godina kasnije ustanova je zatvorena.

Zarad priča radila je mnoge stvari: u fabrici kartonske ambalaže za bednu platu, lečila se u bolnici za siromašne, trenirala je sa bokserskim šampionom Džonom L. Salivanom, nastupila kao horistkinja na Muzičkoj akademiji, čak je kupila bebu kako bi razotkrila trgovinu belim robljem.

Jedina je od medijskih radnika koji su izveštavali iz perspektive štrajkača sa štrajka radnika kompanije Pulman maja 1894. u Čikagu. Skoro svake nedelje objavljivala je nove priče, kojima je davala deo sebe prenoseći osećanja i zapažanja i bila na strani obespravljenih i siromašnih.

Inspirisana romanom Žila Verna „Put oko sveta za 80 dana” 1888. godine došla na ideju da proputuje svet i ispita da li je to zaista moguće.

Pulicer je bio skeptičan po pitanju Neline odluke. Plašio se da bi kao žena mogla da ponese previše prtljaga i da govori samo engleski, te i da je samo putovanje rizično. Predložio je pošalje muškarca na put, na šta je ona odgovorila da će odmah pronaći drugi posao ukoliko se to desi.

Trka oko sveta otpočela je 14. novembra 1889. Neli se spakovala u malu torbu, što je iznenadilo prisutne novinare. Kako je izjavila ponela je dve kape, tri vela, par papuča, kompletan komplet toaletnih potrepština, postolje za mastilo, olovke, penkalo i indigo papir, igle i konac, kućni ogrtač, teniski blejzer, pljosku, šolju, nekoliko komada donjeg veša, maramice, hladnu kremu. Pored odeće na sebi i prtljaga, Neli je ponela i britanski i američki novac, par minđuša, dve narukvice i zlatan prsten, za koji je govorila da joj donosi sreću.

Pre polaska napisala je testament i poslala ga svojoj majci. Novinarima je pre polaska rekla da nema ni mrvicu straha. U 9:40 brod „Avgusta Viktorija” je isplovio i Neli je krenula u ostvarenje svog cilja. U svoju rutu uključila je i posetu Žilu Vernu.

Džon Brizben Voker, vlasnik „Kosmopolitena”, kojeg je zaintrigirala vest, želeo je da je iskoristi kako bi tada relativno novu publikaciju učinio poznatom. Angažovao je mladu urednicu Elizabet Blizand da krene u trku oko sveta sa Neli Blaj. Ona se Neli pridružila trećeg dana putovanja. Novine su tih nedelja bile prepune priča o trci između dve novinarke. Postavljalo se pitanje ko će prvi stići do Njujorka.

Blaj je putovanje završila za 72 dana, šest sati i 11 minuta. Njeno priča povećala je prodaju lista u kojem je radila, ali i učinila da Vernov roman bude štampan u deset izdanja (iako je do tada od njegovog prvog izdanja prošlo 17 godina).

Inspirisan ovom pričom, Metrju Gudnam napisao je knjigu „Osamdeset dana”, u kojoj je opisao istorijsku trku Neli Blaj i novinarke Elizabet Bizland na 45.000 kilometara.

Neli se 1895. udala za Roberta Simena. Imala je 31, a on 73 godine. Nakon devet godina braka Robert umire.

Kada se udala napustila je novinarstvo i postala direktorka filme Ajron klad Manofakturing ko, koju je vodio njen suprug, a čija je delatnost bila proizvodnja čeličnih konzervi za mleko i kotlova. Tokom rada u kompaniji, izumela je nove kante za mleko kao i kantu za slaganje smeća. Za ove pronalaske je dobila i nagradu. Bila je uspešna kao preduzetnica, sve dok nakon pronevere nekoliko zaposlenih nije bankrotirala.

Nakon skoro 20 godina vratila se starom zanimanju. Nastavila je gde je i stala. Pisanjem je uspela da pronađe domove za nezbrinutu decu, borila se da žene imaju pravo glasa i izveštavala o ranoj fazi Prvog svetskog rata. Uzdigla je istraživačko novinarstvo na viši nivo.

Imala je priliku da intervjuiše Lizi Halidej, jednu od najozloglašenijih ženskih serijskih ubica, koja je većinu svog života provela na psihijatriji. Bio je to jedan od prvih medijski ispraćenih slučajeva na ovakav način.

Prva je žena i strankinja koja je posetila ratnu zonu između Srbije i Austrougarske, gde je uhapšena jer se posumnjalo da je špijunka iz Velike Britanije.

Objavila je tri knjige koje su kompilacija njenih novinskih tekstova i jedan roman: „Deset dana u ludnici”, „Šest meseci u Meksiku”, „Misterija Central Parka” i „Oko sveta za sedamdeset dva dana”.

Preminula je 27. januara 1922. godine, u borbi sa upalom pluća u bolnici Sveti Mark u Njujorku. Sahranjena je na groblju u Bronksu.

Važila je za pionirku istraživačkog novinarstva koja je razbila rodne stereotipe. Za priče je bila spremna da ide mnogo dalje od drugih svojih kolega. Bila je kritičarka i analitičarka vremena u kojem je živela i borkinja u borbama za jednakost i solidarnost.

Neli Blaj 1998. primljena je u Nacionalnu žensku kuću slavnih. Jedna je od četiri novinarke nagrađene američkom poštanskom markom „Žene u novinarstvu” 2002. godine. U decembru 2021. umetnička instalacija sa njenim likom, Amande Metjuz, postavljena je na ostrvu Ruzvelt u Njujorku. Dok njujorški pres klub dodeljuje godišnju novinarsku nagradu koja nosi njeno ime za one sa tri godine ili manje profesionalnog iskustva.

Na Brodveju je 1946. postavljen mjuzikl „Neli Blaj”, a Gugl joj je 2015. godine na početnoj stranici čestitao 151. rođendan.

O njoj su snimljena tri filma – „Avanture Neli Blaj” (1981), „Deset dana u ludnici” (2015) i „Bekstvo iz ludnice: Priča o Neli Blaj” (2019) – a Centar za istraživačko novinarstvo 2019. snimio je kratki animirani biografski film. Lik Neli Blaj pojavljuje se u još nekoliko televizijskih serija i romana.

Ime slavne novinarke nosi i društvena igra zabavni park u Bruklinu, vrsta tarantule iz Ekvadora i vatrogasni čamac...

Stil / NIN

Bonus video: