„Sarajevo je u mojim romanima. Za ono što je preostalo od tog grada, što se mene tiče, neka im je alal”, napisao je Momo Kapor, koji je i sam iz Sarajeva otišao, a jedino što je poneo sa sobom, bile su uspomene, koje je kasnije pretočio u pisanu reč.
Pitam jednog izbeglicu čega mu je žao, a on mi kaže da najviše žali za jednom kutijom cipela u kojoj su ostale sve njegove fotografije, slike roditelja i prijatelja. "Znam dobro, sve ću opet stvoriti, i kuću, i imanje, i nameštaj. Samo više nikada neću biti mlad da se ponovo slikam", kaže se u Fejsbuk statusu stranice "Momo Kapor".
Koliko je samo iskrene tuge za zauvek izgubljenim uspomenama, svih onih koji su bili prinuđeni da napuste svoj rodni dom, otisnu se u nepoznato i započnu novi život ispočetka, oslikava upravo ova rečenica.
Čoveku možete oduzeti sve, ali ako mu ukradete uspomene, kao da ste ga obeščovečili.
Fotografije su najčvršća veza sa našom prošlošću, mladošću, ljudima koji nisu više sa nama.
Ako se ta veza prekine i pokida, osećamo se kao ljudi bez korena.
Zato je ta žal i bol jedna od najikrenijih osećanja koja nas mogu zadesiti...
