„Sarajevo je u mojim romanima. Za ono što je preostalo od tog grada, što se mene tiče, neka im je alal”, napisao je Momo Kapor, koji je i sam iz Sarajeva otišao, a jedino što je poneo sa sobom, bile su uspomene, koje je kasnije pretočio u pisanu reč.
Koliko je samo iskrene tuge za zauvek izgubljenim uspomenama, svih onih koji su bili prinuđeni da napuste svoj rodni dom, otisnu se u nepoznato i započnu novi život ispočetka, oslikava upravo ova rečenica.
Čoveku možete oduzeti sve, ali ako mu ukradete uspomene, kao da ste ga obeščovečili.
Fotografije su najčvršća veza sa našom prošlošću, mladošću, ljudima koji nisu više sa nama.
Ako se ta veza prekine i pokida, osećamo se kao ljudi bez korena.
Zato je ta žal i bol jedna od najikrenijih osećanja koja nas mogu zadesiti...
Momo Kapor celi život je nosio Sarajevo u sebi i prvi je prognani umetnik iz ovog grada u kojem mu nije štampana nijedna knjiga
