Margo Fridlander je jedna od najstarijih preživelih ljudi u holokaustu na svetu. Rođena u jevrejskoj porodici u Berlinu 1921. godine, Fridlender se sakrila nakon što su joj majka i brat poslani u Aušvic. Fridlander, koja je poslata u koncentracioni logor u Čehoslovačkoj koju su okupirali nacisti, počela je da piše o svojim iskustvima 1997. Od tada je postala istaknuti glasnik sećanja, mira i zajedništva.
Sada, Margo će sa svoje 102 godine biti najstarija žena koja je krasila neko izdanje magazina "Vog", istakavši se iznad glumice Džudi Denč, koja je bila dosad najstarija osoba na nekoj naslavnici ovog prestižnog magazina.
Fridlender je svoje pričanje o toma šta je proživela, učinila svojim životnim delo i za nemački "Vog" je rekla: "Zahvalna sam. Zahvalna sam što sam uspela. Zato što mogu da ispunim želju moje majke. Da ulepšam svoj život."
Ali ko je Margot Fridlender? Koja je njena priča?
Fridlenderova je bila dvanaestogodišnja devojčica koja je živela u Berlinu kada je Hitler došao na vlast. Imala je skoro idiličnu mladost u porodici srednje klase u Berlinu. Njena porodica je posedovala fabriku dugmadi koja je snabdevala robom jevrejske modne kuće.. Sanjala je da radi u modnoj industriji, da se obučava za modnu diazajnerku i krojačicu, san koji je prekinut kada su nacisti došli na vlast. Kako je nacistički režim počeo da ograničava slobode jevrejskih građana, njena majka je želela da napusti zemlju, ali njen otac, veteran Prvog svetskog rata, nije želeo da napusti svoju domovinu.
Kristalna noć je bila ono što je konačno razbilo iluziju sigurnosti nje i njene porodice.
Margoina majka, Ogist, pokušala je sve što je mogla da Margo i njenom bratu Ralfu, obezbedi izlaz iz Nemačke, pokušavajući da dobije vize od različitih ambasada kako bi im pomogla da pobegnu, uključujući i ambasadu SAD, koja ih je odbila.
To je nešto što je Margo rekla da nikada ne bi mogla da oprosti Americi, uprkos tome što je zemlja postala njen dom 1946.
Godine 1943. Gestapo je uhvatio Ralfa (17) i odveo ga iz njihove kuće. Ogist, ne želeći da bude sam, otišla je da ga pronađe. Ostavila je za Margo neke dragocene stvari: ogrlicu od ćilibara koju nosi i dan-danas, i poruku komšijama, koja je ostala uz nju do kraja njenih godina - "pokušaj da ulepšaš svoj život". Te reči su postale i naslov njene autobiografije. Margo nije znala kuda idu članovi njene porodice, iako su bile glasine da su Jevreji deportovani na "istok". Na kraju je otkrila da su i majka i brat ubijeni u Aušvicu.
Berlinčani su pomogli Margo da se sakrije. Nosila je krst, ofarbala kosu i hirurški promenila nos da bi izgledala manje kao Jevrejka. Selila se sa mesta na mesto, ali su je na kraju uhvatili nacisti nakon što su je otkrili preko drugih Jevreja koji su bili primorani da odaju druge inače bi im naudili. Poslata je u logor u Čehoslovačkoj.
Tamo je zatekla Adolfa Fridlendera, čoveka kojeg je ranije upoznala u Jevrejskom kulturnom udruženju u Berlinu, gde je radila kao krojačica kostima. Njihovi zajednički interesi i zajednička patnja su ih spojili, i na kraju ih je rabin venčao baš u tom logoru. Margo je, naravno, sama sašila svoju haljinu.
Posle rata, njih dvoje su se preselili u Ameriku i završili u Kju Gardensu u Kvinsu, govoreći nemački jedni s drugima, ali nikada nisu u potpunosti delili svoje priče, i nikada se nisu vratili u zemlju i grad u kom su bili rođeni.
Radila je kao krojačica i putnička agentica i putovala je po svetu. Nikada nisu imali dece. Kada je Adolf umro 1997. godine, nakon više od 50 godina braka, Margo je počela da deli svoju priču. Kasnije, 2003. godine, prvi put je ponovo posetila Berlin. A sa 89 godina, vratila se u Nemačku, pričajući svoju priču iznova i iznova mlađim generacijama.
"Srećna sam, svakog dana, svakog sata, što sam se vratila", rekla je 2021. godine novinarki Suzani Lenc iz "Berliner cajtunga". "Ne mrzim Nemce", kaže ona. "Ja sam Nemica. Ja pripadam ovde, nemam šta da opraštam."
Dobitnica je mnogih nagrada i priznanja, uključujući Orden za zasluge Savezne Republike Nemačke i počasni doktorat Slobodnog univerziteta u Berlinu.
Ali njena najveća nagrada i čast bila je sposobnost da svoju priču podeli sa mladim ljudima, koji joj šalju pisma zahvalnosti. Podelila je sa Lencovom pismo koje joj je poslala mlada devojka. "Divim ti se", napisala je devojka. "O tom vremenu smo učili na časovima istorije, ali kada ste vi došli, bilo je nešto sasvim drugo. Tada sam to zaista razumela."
Margo i dalje oseća da živi za svoju majku i brata. Dala je da im se postavi Stolperštajn - zlatnu ciglu za sećanje - tamo gde su poslednji put živeli, a na jevrejskom groblju gde je sahranjena u njihovu čast stavlja kamenje na grobove svoje bake. I ona pokušava da prenese nasleđe tolerancije i humanosti na mlađe generacije u njihovu čast.
"Svi smo jednaki. Nema hrišćanske krvi, nema muslimanske krvi, nema jevrejske krvi. Postoji samo ljudska krv. Sve je isto“, podelila je svoje mišlneje tokom intervjua na Dan sećanja na Holokaust 2022.
NE PROPUSTITE
U nastavku pogledajte kraći dokumentarni film o predivnoj Margo Fridlander
