Film "Maestro" u režiji Bredlija Kupera napokon je prikazao trejler i već se priča da će mu ovaj film donesti Oskara za režiju ali možda i za galvnu ulogu.
Leonard Berštajn se proslavio sa muzikom koju je komponovao za kultni film "Priča sa zapadne strane", a njegov dvostruki život neobično je prkazan u trejleru gde Bredli Kuper igra njega, dok je ulogu njegove supruge dobila maestralna glumica - Keri Muligan.
Felisija Montalegre je bila zapanjujuće lepa čileanska pozorišna i televizijska glumica koja je zarađivala za život u Njujorku. Leonard Bernštajn je bio čudesni dečak američke klasične muzičke scene, koji je imao svoj spektakularan dirigentski debi sa Njujorškom filharmonijom.
Upoznali su se na zabavi koju je priredio pijanista Klaudio Arau, sa kojim je Felisija studirala. Verili su se nekoliko meseci kasnije, ali su veridbu raskinuli posle manje od godinu dana. Razlog za prekid veze nije bio tajna, jer su Bernštajnove homoseksualne sklonosti bile neosporne i dobro dokumentovane.
Tokom godina na Harvardu, Bernštajn je imao afere sa čuvenim dirigentom Dimitrijem Mitropulosom i ambicioznim kompozitorom Aronom Koplandom. A tokom posete Izraelu 1948. zaljubio se u mladog vojnika Azarija Rapoporta. Bernštajn piše: „Ne mogu baš da verujem da je trebalo da nađem sve stvari koje sam želeo uklopljene u jednu osobu. To je pakleno iskustvo - Sve je promenilo."
Felisija je bila potpuno svesna Leonardovih seksualnih preferencija, ali je ipak nastavila da ga proganja naredne tri godine. A Bernštajn je bio zabrinut da bi ga njegove homoseksualne aktivnosti sprečile da postigne veliki dirigentski uspeh.
Par se na kraju venčao u septembru 1951. godine sa jasnim razumevanjem da sve dok Leni ne osramoti Feliciju javno, on je slobodan da radi šta god želi.
Uprkos ovom očiglednom braku iz interesa, među njima je bilo dosta ljubavi.
Ubrzo nakon njihovog venčanja, Felisija otvoreno piše svom mužu:
„Ako sam izgledala tužno dok si se danas odvezao, to nije bilo zato što sam se na bilo koji način osećala napušteno, već zato što sam ostala sama da se suočim sa sobom i čitavim ovim krvavim neredom koji je naš "bračni" život. Mnogo sam razmišljala i odlučila da ipak nije takav nered. Prvo: mi nismo posvećeni doživotnoj robiji — ništa nije neopozivo, čak ni brak (mada sam tako mislila).
"Drugo: ti si homoseksualac i možda se nikada nećeš promeniti – ne priznaješ mogućnost dvostrukog života, ali ako tvoj duševni mir, zdravlje, ceo nervni sistem zavise od određenog seksualnog obrasca, šta možeš da uradiš?"
"Treće: voljna sam da te prihvatim takvog kakav jesi, a da ne budem mučenik ili da se žrtvujem. (Slučajno te mnogo volim — ovo je možda bolest i ako je to koji je lek?) Hajde da pokušamo da vidimo šta će se desiti ako si slobodan da radiš šta želiš, ali bez krivice i priznanja, molim te! Osećanja koja imaš prema meni biće jasnija i lakša za izražavanje — naš brak nije zasnovan na strasti, već na nežnosti i međusobnom poštovanju.”
Par je imao troje dece, što je dovelo do pretpostavke da je Bernštajn bio biseksualac. Međutim, prema njegovim saradnicima u kultnom filmu za koji je pisao muziku "West Side Story", Bernštajn je jednostavno bio „gej muškarac koji se oženio. Uopšte nije bio u sukobu oko svoje seksualne orijentacije. Bio je samo gej.”
Kao što je bilo uobičajeno u to vreme, Bernštajn se pretstavljao kao odan muž i otac u očima javnosti, dok je iza kulisa vodio promiskuitetni homoseksualni život. Možda je bio običaj da se krije iza fasade, ali Bernštajn je sigurno osećao da je njegova homoseksualnost prokletstvo. Čak je bio podvrgnut psihoanalizi od strane specijaliste koji „leči homoseksualne muškarce od njihove inverzije“.
Na kraju, jedini lek je bio da javno prizna svoju homoseksualnost, dok svoje frustracije izbacuje na svoju ženu. Danas je poznato da je Bernštajn imao seks sa dvadesetogodišnjim momkom u hodniku svoje kuće dok je njegova žena sedela u dnevnoj sobi. A kada je 1973. upoznao mladog Toma Kotrana, dozvolio je svojoj ženi da ih uhvati zajedno u krevetu.
Do 1976. Bernštajn je napustio ženu zbog svog poslednjeg ljubavnika.
Već sledeće godine, Feliciji je dijagnostikovan rak pluća i Bernštajn se brinuo o njoj do njene smrti 1978. godine.
Nakon Felisijine smrti, Bernštajn je dao slobodu svojoj zavisnosti od alkohola i droga i upustio se u otvorene homoseksualne aktivnosti. Ipak, uvek je osećao krivicu zbog toga kako je njegov dvostruki život negativno uticao na nju. Na kraju je dao glas svojoj muci u operi "Tiho mesto" iz 1983. godine.
Kao što je jedan blizak porodični prijatelj jednom primetio i rekao: „Leonard je želeo muškarce seksualno, a žene emocionalno."
