Sitna, ali dinamitna. Upravo tako, u najkraćim crtama mogla bi da se opiše Sara Ćirković, svetska i evropska šampionka u boksu. Devojka koja je obeležila 2024. godinu osvajanjem dva zlatna odličja na najeminentnijim takmičenjima do 22 godine.
Sara je prva devojka u istoriji srpskog boksa koja je osvojila zlato.
Sara Ćirković koja je 29. aprila napunila 20 godina nastavlja da trasira svoj trofejni put zlatnim polugama. Nakon zlata na evropskom i svetskom prvenstvu u konkurenciji juniorki, zatim zlata na evropskom prvenstvu do 22 godine, osvajanja norme za Olimpijske igre u Parizu, Ćirkovićeva je otplesala i zlatni ples u ringu seniorskog Prvenstva Evrope u Beogradu.
Sara je bila neprikosnovena, kao što je bila i tokom celog ovog takmičenja i postala prva srpkinja koja je osvojila zlato za Srbiju na seniorskim takmičenjima „Starog kontinenta“.
Njen put do uspeha nije bilo nimalo lagan
Sara je za neverovatno kratko vreme prošla put od ponosa rodnog Bratunca i Zvornika u kom trenira, do ponosa Republike Srpske, a i ponosa Srbije kojoj je donela svetsko i evropsko zlato, a sada i vizu za Olimpijske igre, mada se za te podvige spremala sa obe strane Drine. - Drago mi je što sam predstavljena, a i tako osećam, kao neko ko spaja Srbiju i Republiku Srpsku. Ljudi moje uspehe slave na obe strane Drine, često to bude zanimljiva činjenica ljudima da treniram i živim u Republici Srpskoj, a takmičim se u Srbiji, za Srbiju, kao i moj trener i selektor reprezentacije Mirko Ždralo. Povezani smo, non stop smo u Srbiji na treninzima i kampovima, druge bokserke dolaze kod nas u Republiku Srpsku - istakla je Ćirkovićeva.
Sara je visoka 165, a teška 54 kilograma, prelepa je, ima manekensku građu, ali je ipak odlučila da navuče rukavice i da odmeri snagu sa drugim protivnicima.
Interesantno je što Sara nema brata na kog bi mogla da se ugleda, već stariju sestru.
Njen uvod u boksersku karijeru krenuo je tako što je kao mala gledala borilačke sportove, u školi je čula da u njenom gradu postoji bokserski klub i tako je odlučila da se oproba u tom plemenitom sportu.
- Moji roditelji nisu u početku podržavali moju ideju da treniram boks jer su smatrali da je to mnogo grub sport za mene kao devojku. Ja sam se upisala na boks i u početku krišom išla na treninge, da roditelji ne znaju. Kada su se uverili kolika je moja želja da treniram boks i koliko sam srećna i ispunjena, onda su odlučili da me podrže. Vozili su me po 45 kilometara svaki dan iz Bratunca u Zvornik na treninge i to je trajalo nekoliko godina.
Sa novim uspehom, Sara je još više skrenula pažnju svetske ne samo bokserske, već i cele sportske javnosti na sebe. - Prija mi pažnja javnosti, kada me ljudi prepoznaju, pozdrave. Često mi prijatelji kažu kako su me gledali na televiziji, čitali intervju... U mom mestu, Bratuncu, me ne gledaju drugačije. Tu sam ceo život i navikli su na mene. Bili smo nedavno na bokserskom takmičenju mlađih uzrasta u Valjevu, išla sam da bodrim dečicu i oko sat i po vremena sam provela fotografišući se sa ljudima koji su došli da gledaju mečeve, što je zaista za ponos. Van okvira boksa neki znaju za mene, neki ne, ali mi je drago zbog statusa koji imam u boksu - kazala je Ćirkovićeva kada ju je redakcija Sportala posetila u Bratuncu.
Poseban ponos u Ćirkovićevoj se budi kada na postolju sluša himnu Bože pravde. - Osećaj tokom intoniranja himne je neopisiv, uvek sam srećna kada donesem zlato Srbiji i Republici Srpskoj i kada obradujem ljude koji me podržavaju. Čini me ponosnom to što mogu našu naciju da učinim srećnom, želim da osvojim i olimpijsku medalju - sigurna sam da ću uspeti u tome.
Sa početka priče je jasno da Sara cilja samo najviše snove. I ono što je najlepše od svega - ostvaruje ih.
Saro, Srbija će navijati za tebe i u Parizu do zlatne medalje. A plakaćemo zajedno kada bude svirala himna.
