Savete nadaleko čuvenog ruskog psihologa Mihaila Labkovskog delimo i mi često. On se smatra jednim od najboljih porodičnih psihologa sa praksom koja traje preko 40 godina.
Da bi popravila svoj život, unapredila ga i "radila na sebi", Julija je odlučila da posluša savete dr Labkovskog od A do Š.
Evo šta se desilo nakon 7 dana:
Pravilo broj 1: Radi ono što želiš
Već dugo sam želela da celu svoju platu potrošim na sebe, umesto da odvajam za štednju, trošim na hranu, račune i stvari. Sve sam potrošila za tri dana. Onda sam saznala da će plata mog supruga kasniti tri dana. To je bio užasan trenutak, bila sam jako nervozna. Da bih se smirila, obukla sam novu haljinu i našminkala se skupom šminkom koju sam kupila, ponavljala sam sebi da sam zaslužila te stvari i da to što sam ovo jednom uradila neće ništa da mi naškodi.
Ipak, od toga nije bilo koristi. Mozak me je 24 sata podsećao da sam napravila grešku. Kako sam mogla da uradim nešto toliko neodgovorno - čoveče, pa ja imam decu! Ipak, i narednih nekoliko dana sam pokušavala da pratim ovo pravilo i radila sam samo ono što želim. Ali sve to je bilo nemoguće bez novca. na putu do posla htela sam da kupim sebi kafu, ali sam se setila da mi je novac na minimumu. Htela sam da kupim ćerki haljinu za rođendan, ali sam shvatila da bez novca mogu jedino sama da promenim izgled neke koju već ima. Osećala sam se užasno - rođendan je mojoj ćerki, a ja imam novu haljinu, a ona nema.
Zaključak: Da, uraditi nešto samo za sebe stvara dobar osećaj. Ali okrutna realnost potpuno je zatvorila ovo pravilo za mene. U stvarnosti, nisi sam na ovom svetu, imaš odgovornosti i moraš da misliš o njima.
Pravilo broj 2 - Ne radi ono što ne želiš da radiš
Imam koleginicu koja me konstantno nervira. Konačno sam odlučila u skladu sa ovim pravilom da joj kažem da za nju više neću ništa uraditi osim poslovnih dužnosti. Naljutila se i počela da tračari o meni po celoj firmi. Iako pre nisam imala nikakvih problema sa svojim kolegama, sada dosta njih ne priča sa mnom i skoro niko me više ne zove na pauzu za kafu.
Ni kod kuće nisam bolje prošla. Svake godine smo početkom proleća išli na put sa rodbinom mog muža. Suprug i deca to obožavaju, ja ne, jer tada imam najviše posla. Ovoga puta rešila sam da kažem mužu da idu bez mene. Naljutio se i nije pričao sa mnom, deca su bila tužna, a rođaci takođe ljuti. Sve se završilo tako što sam se krila od svih u kupatilu.
Onda su otišli, a ja sam ostala sama u stanu. Naručila sam suši i pustila film koji muž nikada nije hteo da gleda sa mnom. Želela sam da uživam u retkoj samoći i tišini. Ne znam zašto, ali svaki sat ta tri dana dok nisu bili tu, osećala sam se kao tinejdžer koji je nešto skrivio, a roditelji će svakog časa saznati.
Zaključak: Ovo je bilo izuzetno bolno iskustvo, koje sigurno neću ponavljati. Ali, reći "Ne" kolegama bilo je lepo, to sam odavno želela da uradim. Ovo pravilo ću koristiti za ljude koji mi nisu tako bliski.
Pravilo broj 3: Recite ljudima odmah da vam se nešto ne sviđa
Moja porodica brzo je shvatila da mrzim što niko neće da pere sudove, izbaci smeće ili pomogne u brisanju prašine, osim mene. Očigledno sam potiskivala puno osećanja i to je bilo iznenađenje i za mene i za moju porodicu.
I nisam stala kod porodice - imam komšinicu sa kojom nekad idem u šetnju, deca su nam istih godina i viđamo se na igralištu stalno. Ona je mislila da smo prijateljice, pa je dolazila kod mene kući i ostajala do kasno, što je meni teško padalo jer sam introvertna osoba. Kad je došla u vreme dok sam primenjivala pravila Labkovskog, rekla sam joj: Izvini, ali zbog dugih razgovora s tobom, sve manje pričam sa mužem i decom. Vidimo se sutra napolju, važi?
Videle smo se narednog dana i pričale kao i obično. Naš odnos bio je malo napet, ali prestala je da dolazi.
Zaključak: Dok smo bili deca lako smo govorili šta ne želimo da radimo, ali roditelji nisu puno marili za to - terali su nas da jedemo, igramo se, učimo, i druge stvari koje nismo voleli. Tako odrastamo verujući da je u redu raditi nešto što ne želiš. Ja sam mislila da ako si direktan sa ljudima, da se njima to neće dopasti i da neće sa mnom razgovarati zbog toga. Ipak, ispostavilo se da ljudi umeju da žive sa tim. Oni koji ne mogu, to nisu ljudi za mene. Ovo pravilo sam rešila da poštujem i nadalje.
Pravilo broj 4: Ne pričaj ako te ne pitaju
Uvek sam mrzela kada kažem nekom bliskom nešto, a on me obaspe savetima koje nisam tražila. Imam drugaricu koja stalno priča o svojim problemima i otvoreno kaže da ne zna šta da radi - neizbežno joj morate ponuditi opcije šta može da uradi. Tako sam i uradila i bila sam besna jer je uradila sve suprotno. I tako godinama - ona kuka, ja dajem savete, ona radi kontra. Na kraju sam rešila da prestanem sa savetima i rekla sam samo: Ne znam šta da ti kažem. Onda sam sat vremena slušala kako priča o ludim idejama koje su joj predložila druga tri prijatelja i shvatila da sam do skoro i ja bila na toj listi ljudi sa ludim idejama.
Zaključak: Neverovatno je teško ne pričati o stvarima za koje niste pitani. Ali, duboko u sebi, svi smo svesni kada ljudi žele samo da pričaju, a kada žele savet. Zato sam naučila da vidim jasnu razliku. Zbog toga sam izgubila tu "prijateljicu" jer više nije imala o čemu da priča sa mnom. A onda sam shvatila da me takvi prijatelji uopšte ne interesuju. Oni samo koriste naše emocije i zapravo ne žele i ne cene naše savete.
Pravilo broj 5: Odgovaraj na pitanja jednostavno
Muž me je pitao hoću li možda ići sutra u supermarket i ja sam počela da mu pričam sve što sam planirala za sutrašnji dan, kada sam primetila dosadu u njegovim očima i prestala. To je bilo poražavajuće. Tada sam shvatila da su jednostavni odgovori dobri za muškarce, jer su moje prijateljice savršeno prihvatale moj način razgovora. Pokušala sam i sa njima po pravilu Labkovskog, ali ispalo je da se njima čini da sam ljuta na njih i da ne želim da razgovaram.
Zaključak: Ovo pravilo nastaviću da koristim sa muškarcima. Mi žene imamo potrebu da mnogo dublje analiziramo stvari.
Pravilo broj 6: Kad pričate o problemima u vezi, pričajte o sebi
Znam za ovo pravilo u teoriji već dugo - to je način da ne provredite tuđa osećanja, ali to je u realnom životu teško, naročito usred svađe. Puno truda i samokontrole je potrebno da u besu kažete "Osećam kao da ne mogu da se oslonim na tebe", umesto "Ti stalno zaboravljaš da odeš po decu".
Usred jedne svađe sa mužem, setila sam se ovog pravila, prestala da vičem i tiho i polako sam rekla: Osećam se usamljeno i izgubljeno kada se svađamo. Muž je bio šokiran. I on je prestao da viče, seo je pored mene i pričali smo kao što nismo godinama.
Zaključak: Ovo pravilo definitivno radi. I dalje se često posvađamo, ali sada te svađe izgledaju drugačije. ne vičemo, već raspravljamo o problemu. Takođe se trudimo da ne krivimo jedno drugo kao ranije.
Kada sam počela ovaj eksperiment, očekivala sam da će biti zabavno, prosvetljujuće i lako. Pogrešila sam - bilo je veoma teško. Želela sam da se neke stvari u mom životu promene i iskreno pokušala da poštujem navedena pravila. Ispalo je da morate biti izuzetno jaka i nepokolebljiva osoba da biste prestali sa ranijim navikama i počeli da ih pratite.
Osim toga, često se nisam osećala dobro na moralnom nivou - teško je ljudima reći šta želiš, još gore šta ne želiš. Neke stvari su učinile da se osećam jako loše, na primer, i dalje imam loš odnos sa kolegama. Sada sam prinuđena da potražim drugi posao ili da zamolim da me prebace u drugi sektor.
Da sam sva pravila poštovala striktno, verujem da bih izgubila i porodicu i posao. Ili sam možda preozbiljno shvatila ova pravila?
Šta vi mislite o Julijinom iskustvu? Da li vi primenjujete neka od ovih pravila? Podelite sa nama u komentarima!
