Eksplozija u nuklearnoj elektrani Černobilj smatra se jednom od najvećih ekoloških katastrofa u istoriji čovečanstva, a i nakon 38 godina tačna broj nastradalih nije poznat. Pet milona Ukrajinaca, Rusa i Belorusa još živi u području s povišenom radijacijom, a kao okvirni broj preminulih, prema zvaničnim izveštajima, navodni se cifra od sto hiljada ljudi. Međutim, posledice se osećaju i danas, a sve one preživele sačekali su užasni zdravstveni problemi.
Šta se desilo kobne noći u u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani u blizini grada Pripjat u Ukrajini?
- Nije eksplodirao reaktor. To je nemoguće. Zapalio se samo poklopac. Nema mesta za paniku - ovorio je to noćnoj smeni u kontrolnoj sobi nuklearne elektrane Černobilj Anatolij Djatlov, zamenik glavnog inženjera.
Noćnu smenu tog 26. aprila 1986. vodio je Aleksandar Akimov. Morali su da naprave redovan test na reaktoru br. 4. Testiranje je počelo u 1 sat, 23 minuta i četiri sekunde iza ponoći. Samo 41 sekundu nakon početka testa Akimov i Leonid Toptunov, inženjer koji je bio zadužen za rad reaktora, znali su da je nešto nije kako treba.
- Gori reaktor broj. 4!, rekli su Akimovu Valerij Perevozčenko i Vjaćeslav Bražnik koji su radili u halama s parnim turbinama i dojurili u kontrolnu sobu. Akimov je odmah i sam otišao u halu s turbinama kako bi se i sam uverio da je izbio požar.
Zbog testa simulacije nestanka struje, sigurnosni sistemi i sistemi regulisanja snage bili su isključeni. Nakupljanje i pritisak pare izazvali su eksploziju koja je podigla poklopac od 1000 tona. Samo nekoliko sekundi nakon prve eksplozije odjeknula je ona puno veća, koja je raznela ceo reaktor br. 4, izbacila krhotine grafita oko reaktora te u potpunosti otkrila jezgro. Radijacija je počela da izlazi u vazduh.
U eksploziji je istog trenutka poginuo Valerij Kodemčuk, mehaničar zadužen za vodene pumpe. Njegovo telo pronašli su kolege Valerij Perevozčenko i Vjaćeslav Bražnik koji su radili u halama s parnim turbinama. Međutim, nikad ga nisu izvadili. Ostao je zauvek zatrpano kod zloglasnog reaktora br. 4.
Kroz odeću je probijala krv
Ni stanovnici Pripjata, grada u kojem se stanovali radnici elektrane Černobilj, nisu znali šta se zbiva iako su čuli detonaciju i u daljini videli da nešto gori. U Pripjatu je živeo i vatrogasac Vasilij Ignjatenko sa svojom suprugom Ljudmilom. Ignjatenko je među prvima došao do elektrane i s kolegama je gasio vatru, ali nisu znali da je reaktor otvoren i da će za nekoliko dana umirati u nezamislivim bolovima, kao i radnici u elektrani zaduženi za sistem hlađenja.
Akimov je naredio radnicima da ručno otvore ventile na sistemu za hlađenje reaktora. Telefonske linije unutar elektrane bile su prekinute. Djatlov je, s druge strane, naredio Aleksandru Kudrjatsevu i Viktoru Proskurjakovu, početnicima koji su bili na obuci, da odu u centralnu halu i da ručno pokrenu uranjanje kontrolnih šipki u reaktor kako bi ga ugasili.
Kurdjatsev i Proskurjakov su se za to morali da se popnu na 36. visinu platforme postavljene oko reaktora, ali su po dolasku videli da je sve unušteno. Stajali su iznad otvorenog jezgra reaktora.
Po povratku u kontrolnu sobu njihova koža bila je crna od radijacije, a kroz radnu odeću već je probijala krv. Doza radijacije koju su dobili dok su stajali iznad jezgra bila je fatalna. Ona je ubila i vatrogasce na vrhu reaktora koji su dobili zadatak da odozgo gase požar. Kurdjatsev i Proskurjakov su u panici objašnjavali kako su od njih ostala samo vatrogasna creva.
Međutim, zamenik glavnog inženjera Djatlov im i dalje nije verovao.
- Niste u pravu. Eksploziju je uzrokovalo mešanje vodonika i kiseonika u rezervoaru za hlađenje. Reaktor je netaknut - tvrdio je Djatlov.
U to je Djatlov uveravao i glavnog inženjera Nikolaja Fomina i direktora elektrane Viktora Brjukanova, više menadžere, koji su bili zaduženi za rad nuklearne elektrane.
Brjukanov je nakon toga o "nesreći manjih razmera", kako je tvrdio, zakazao i krizni sastanak pripjatskog Ministarstva unutarnjih poslova i to svega sat vremena nakon eksplozije. U tom trenutku krenula su politika zataškavanja.
Radio 101 prvi u Jugoslaviji objavio vest o katastrofi
Zagrebački Radio 101 prvi je u Jugoslaviji objavio informaciju o nuklearnoj katastrofi u Černobilju. Bilo je to 28. apria, dva dana nakon katastrofe.
Alisa Bauman tada je bila voditeljka Laboratorija za radioaktivnost biosfere Instituta za medicinska istraživanja u Zagrebu. Na austrijskom radiju čula je vest o nesreći te potvrdila da su i merenja u Zagrebu pokazala znatna odstupanja. Informacije je, zahvaljujući ćerki koja je radila kao novinarka, objavila na Radiju 101 i upozorila građane da zatvore prozore i ne izlaze, jer je smatrala da treba zaštititi novorođenčad i malu decu od prvog talasa radioaktivnog vazduha s mnogo joda koji se veže za štitnjaču.
Nakon što je Alisa Bauman objavila tu vest, nazvali su je iz vrha tadašnjih vlasti i zapretili da će je staviti u zatvor jer je prekoračila svoja olašćenja. Ali, vest je već bila napolju, u žiži javnosti, i shvatili su da bi njeno zatvaranje bilo kontraproduktivno.
Vlast u Moskvi i dalje se pravila da se ništa ne događa. Sovjetski ministri šefu partije servirali su ublaženu verziju incidenta.
Oko četiri sata 26. aprila tadašnjeg generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog saveza Mihaila Gorbačova probudila je zvonjava telefona.
- Nema mesta za paniku. Zapalio se rezervoar za hlađenje, vatrogasci gase požar. Količina radijacije je mala i nije toliko opasna - izvestili su ga njegovi ministri.
Pozivu je prethodio sastanak Ministarstva unutarnjih poslova u Pripjatu i partijskog komiteta. Brjukanov, koji je bio i direktor elektrane, nakon sastanka s predstavnicima o svemu je obavestio i zamenika ministra za industriju nuklearne energije, a potom još nekoliko ministara koji su o svemu obavestili Gorbačova. Građani Sovjetskog saveza živeli su u neznanju dok se prostorom oko Černobilja širila radijacija...
*Feljton je originalno objavljen na 24sata.hr u maju 2019. godine.
Stil / Žena / 24sata.hr
