Moriori su bili pleme polinezijskog porekla, koje je naseljavalo ostrvo Rekohu, danas poznato pod imenom Četam, nekih 700 kilometara jugoistično od Velingtona, glavnog grada Novog Zelanda.
Kao i većina naroda u tom regionu živeli su u beskrajnim borbama, praktično stalnom međusobnom ratu koji je uključivao uništenja čitavih porodica i naselja, ali i sakaćenja i kanibalizam. Sve to trajalo je do XVI veka, kada je jedan od najuglednijih poglavica, Nunuku, uspostavio revolucionarnu ideju o miroljubivosti.
Zabranjena je svaka vrsta sukoba, ratovi kao pojam su nestali, a lične nesuglasice, kada nisu mogle biti rešene mirnim putem, rešavale su se duelima, u kojima je pobednik bio onaj koji prvi pusti krv protivnika.
Godinama potom, ustalio se osnovni zakon ostrva – Nunukuov zakon, koji bi se današnjom terminologijom mogao nazvati – pacifizam .
Moriori su uglavnom živeli od ribolova, lovljenja kitova i skupljanja školjki, kao i od ono malo voća i povrća koje je uspevalo na ne tako izdašnom ostrvu. U sledećim vekovima, koje su u miru i usamljenosti proveli na ostrvu, razvili su labavu vlast sličnu demokratiji, a u oružju i oruđu su daleko zaostajali za ostatkom sveta, pa i njihovim komšijama, koji su i dalje ubijali jedni druge u neprekidnim sukobima.
Svesni da na ostrvu nema dovoljno plodne zemlje, i da je hrana često postajala problem, Moriori su se čvrsto držali zakona koji su podrazumevali kontrolu broja stanovnika ostrva, a glavni metodi su bile česte kastracije dečaka. Moriori su odlučili da njihovo ostrvo ne može da podnese više od 2.000 stanovnika, nekoliko stotina godina je broj stanovnika uvek bio oko te cifre.
Prvi kontakt sa spoljnom civilizacijom sledbenika Nunukua desio se krajem XVIII veka, kada britanski moreplovci dolaze na ostrvo. U pitanju je bio brod Četam, po kome je ostrvo i dobilo ime.
Brod je pak bio deo čuvene Vankuverove ekspedicije, pod komandom kapetana Džordža Vankuvera. Nekoliko godina potom, isti moreplovci dolaze ponovo na ostrvo i prave svoje naseobine koje će koristiti nekoliko meseci godišnje, baveći se lovljenjem kitova u tim vodama.
S obzirom na veliki otpor na koji su nailazili od strane domorodaca na svakom ostrvu na koje bi se iskrcali, novi posetioci su oberučke prihvatili miroljubivi način života na Četamu, koji se nije promenio ni kada su se počele pojavljivati bolesti koje je doneo beli čovek.
Međutim, nekoliko decenija kasnije, Moriori doživljavaju svoju verziju apokalipse…
Naoblačenje sa grmljavinom Ratnička maorska plemena Ngati Mutunga i Ngati Tama, iz regiona Taranaki na Novom Zelandu, nekoliko puta poraženi od strane susednih plemena, pobegli su sa svojim porodicama u region Velingtona, koji je i u XIX veku, kao i sada, bio glavna luka Novog Zelanda.
Doneli su odluku da moraju pronaći novu zemlju za život. Kako su, od jednog svog pripadnika koji je putovao na Četam kao član posade britanskog broda, znali da Moriori žive po Nunuku zakonu, odabrali su to mesto kao najlakše za osvajanje, tumačeći pacifizam Moriora kao strah od ratovanja.
U luci u Velingtonu su, za pozamašnu sumu robnih dobara, iznajmili brod “Rodni”, zajedno sa posadom, te sa, praktično, svim što su posedovali, otišli na Četam. Na ostrvo su stigli 19. novembra 1835. godine, a početkom decembra, u drugoj turi, istim brodom ih dolazi još četiri stotine. Po dolasku na ostrvo, odmah su zemlju na koju su se iskrcali nazvali svojom, i na njoj obavili odgovarajuće religiozne obrede.
Kako nisu bili prvi doseljenici sa kojima se Moriori susreću, a poučeni iskustvom od pre par decenija kada su se Evropljani iskrcali, ugledniji Moriori pridošlicama prave doček i dolaze da se dogovore oko mesta na kojima bi bilo najrazumnije napraviti naseobine.
Međutim, Maori nisu došli da pregovaraju…
Kako je počelo istrebljenje najmiroljubivijeg plemena?
Prva grupa Moriora koja je prišla Maorima, bila je na najbrutalniji način ubijena, a njihova tela su postala oružje i predmeti za svakodnevnu upotrebu. Moriori su bili šokirani. Iz priča i predanja su znali za ratničke narode i njihove običaje, ali već su generacije prošle od kada je neki Moriori učestvovao u sukobu.
Svi muškarci Moriori su se skupili u sredini ostrva, da odluče šta da učine obzirom na postupke pridošlica. Dok su mlađi bili skloniji da se upuste u borbu, reč starijih je ipak prevagnula. Topata i Torea, najuglednije Moriori poglavice, rekle su da “Nunuku zakon nije strategija za preživljavanje, koja se može menjati u zavisnosti od okolnosti, nego način života i moralni imperativ“, te da mu moraju ostati verni bez obzira na okolnosti. Bez obzira na posledice…
Već sledećeg jutra usledio je zastrašujući napad. Maori, naoružani puškama, sekirama i toljagama ulaze u dubinu ostrva. Nastao je opšti pokolj. Ubijali su redom, bez obzira na starost ili pol. Čak i da su pružali otpor, prestravljeni Moriori nisu imali nikakve šanse.
Ali ga nisu pružali! Neki su ostali čvrsto dosledni Nunuku zakonu, stoički čekajući smrt, dok su se drugi razbežali po ostrvu pokušavajući da nađu skrovišta.
Bitka, ako se to tako moglo nazvati, trajala je do popodneva, kada su Maori počeli da skupljaju zarobljenike u ograđen prostor koji su u međuvremenu napravili. Usledila je orgija neljudskosti.
Gneocidna gozba
Maori su, iz improvizovanog tora u kome su držali preživele Moriore, muškarce žene i decu, izabrali i odvojili one koje će da uzmu za robove. Ostali je trebalo da postanu gozba za pobednika.
Stari običaj u tim predelima je nalagao da pobednik pojede pobeđenog te su, naočigled svojih žrtava počeli praviti improvizovane “pećnice“ – rupe u zemlji u koje bi stavljali veliko kamenje, čijim bi zagrevanjem pekli meso koje su, nabijeno na štapove, stavljali iznad.
Neljudskost kojom su tretirali Moriorije bila je zapanjujuća. Apsolutna dehumanizacija protivnika dovela je do toga da su Moriori tretirani kao domaće životinje namenjene ishrani. Isečena su tela, deo po deo, i pravljeni obroci posebno pripremljeni od različitih delova. Demonska gozba trajala je danima…
Stotinak muškaraca, žena i dece je pretvoreno u gozbu za pobednike, mada se pravi razmeri masakra samo nagađaju. Britanski diplomata Edgar Tremor, u svojoj knjizi “Rasa Maora“, tvrdi da je lično video, na plaži ostrva Četam, 80 žena “sa drvenim motkama probijenim kroz abdomen, koje su bile pripremljene za pečenje na sledećoj gozbi“.
I njemu, koji je bio jedan od najznačajnijih istraživača Polinezije i Novog Zelanda, koji je video mnoge slične običaje tih prostora, mučno je bilo posmatrati surovo i bezdušno orgijanje gospodara ostrva.
Maori su napadom na Četam skoro uništili narod Moriora. Oni koji nisu ubijeni, ili su odvedeni na Novi Zeland gde su živeli drugi Maori, a sudbinu im samo možemo naslutiti, ili su ostali da služe kao robovi u nehumanim uslovima.
Bilo im je zabranjeno da se međusobno venčavaju ili imaju decu. Zabranjeno je bilo pričati jezikom Moriora, što ga je danas svrstalo u izumrle jezike. Poslednji govornik moriorskog jezika bio je izesni Hiravanu Tapu koji je preminuo u maju 1900. godine. Poslednji čistokrvni pripadnik naroda Moriori bio je Tomi Solomon. Umro je 1933. godine.
Nakon svega…
U sudaru dve suprotne kulture, miroljubiva kultura je skoro uništena. Nije bilo nikakve empatije od strane Maora, niti bilo kakvog razumevanja za način života koji su Moriori vodili.
Njihov nedostatak otpora prema napadačima Maori nisu videli kao filozofiju, nego kao kukavičluk, što je samo doprinelo dehumanizaciji i stradanju. Od dve hiljade Moriora koji su živeli na Četamu 1835. do 1862. kada su prvi put tražili neku kompenzaciju za pokolj i otimačinu zemlje koju su doživeli, ostalo ih je ispod stotine.
"Prijatelju, neka se ne pitaju ljudi zašto ovaj narod nije uspeo da sačuva svoju zemlju. Bili smo ljudi koji nisu poznavali bes, niti smo znali kako da se borimo. Bili smo ljudi koji su živeli u miru, bili smo ljudi koji nisu verovali u ubijanje svoje vrste, niti u jedenje svoje vrste", stajalo je u pismu koje je 30 Moriora poslalo Ser Džordžu Greju, tadašnjem guverneru Novog Zelanda.
Maori se, ipak, nisu usrećili došavši na ostrvo. Ubrzo je buknuo rat među njima, koji je odneo veliki procenat populacije. Nekoliko godina potom, evropske trgovačke kompanije su došle na ostrvo, i njihov način života ubrzo je bio osuđen na propast.
Jedinu korist koju su imali jeste što su, iako mizerne, dobili određene sume novca za zemlju koju su zauzeli. Ubrzo im je jedini izvor prihoda bio rad na farmama ovaca koje su drzali Evropljani, uspostavivši monopol na ribarenje.
Danas, na ostrvu Četam živi manje od 1.000 ljudi, a više od dve trećine njih je evropskog porekla.
Stil / Istorijski zabavnik
