U ranim godinama 20. veka posetioci Koni Ajlenda mogli su da vide neke prilično bizarne atrakcije, kao što su npr. pripadnici plemena prevezenog sa Filipina, “selo patuljaka”, rekonstrukciju Burskog rata od hiljadu vojnika uključujući prave veterane sa obe strane, i još mnoge druge.
Međutim, tokom 40 godina, od 1903. do 1943. najpoznatiji američki zabavni park takođe je bio poprište jedne istinske borbe na život i smrt.
“Ceo svet voli bebe” glasio je natpis iznad ulaza. Unutra, prevremeno rođena deca namerno obučena u preveliku odeću kako bi se naglasila njihova sićušnost, borile su se za život uz pomoć malog tima posvećenog medicinskog osoblja. Da biste videli bebe, morali ste da platite 25 centi, a zaštitna ograda je sprečavala posetioce da se previše približe “eksponatima” u inkubatorima.
Da li je ovo bizarno, ludo, nemoralno? Svakako da jeste, ali pored svega, priča ovog mesta mnogo je značajnija od toga.
Čovek koji je vodio ovu bizarnu izložbu bio je Martin Kuni, nazvan u medijima "doktor inkubator" i, iako čitava postavka danas izgleda krajnje nehumano, reč je zapravo o diskretnom heroju medicine.
U Americi tog vremena većina lekara je smatrala da su prevremeno rođene bebe genetski inferiorne, da su u pitanju “slabići” čija je sudbina u rukama Boga. Bez prave medicinske nege i pomoći, velika većina ove dece poživela bi tek nekoliko dana.
Kuni je imao drugo mišljenje. Verovao je da, uz pravu negu, i ove bebe mogu da odrastu i kasnije vode sasvim normalne živote. Tako je postao neočekivani pionir čitave jedne grane medicine!
Martin Kuni nije bio profesor na velikom univerzitetu. Nije bio neki slavni hirurg. Bio je nemačko-jevrejski imigrant koji je toliko često menjao priču o svom obrazovanju da je sve do danas ostala misterija da li je uopšte i bio lekar. Zbog ekscentričkih pogleda na medicinu i svojih stavova naučni establišment ga je izbegavao, a većina kolega gledala kao na šarlatana.
Ali, za roditelje dece koju je spasao, kao i za milione ljudi koji su hrlili da vide njegov rad - Martin Kuni bio je čudotvorac.
Nakon dolaska u Ameriku Kuni je rešio da znanja stečena u Evropi primeni u Americi, istina, na krajnje nekonvencionalan način. Uvezao je najsavremenije inkubatore iz Francuske koja je u to vreme važila za lidera u nezi prevremeno rođene dece, zakupio parcelu na Koni Ajlendu i pozvao roditelje da pomoć za svoje prevremeno rođene bebe potraže kod njega.
Zaposlio je tim medicinskih sestara i doktora koji je živeo na Koni Ajlendu u ovoj neobičnoj mešavini poljske bolnice i cirkuske šatre i danonoćno brinuo o svojim malim pacijentima.
Svaki inkubator je bio visok oko jedan i po metar, napravljen od čelika i stakla i stajao je na nogarima. Kotao za vodu sa spoljašnje strane snabdevao je toplom parom cev koja je prolazila ispod prostirke na kojoj je ležala beba, a postojao je i termostat koji je regulisao temperaturu. Druga cev je dovodila svež vazduh u inkubator, prvo prolazeći kroz dupli sloj vune koji je služio za filtriranje nečistoće. Na vrhu, uređaj nalik na dimnjak sa rotirajućim ventilatorom izduvavao je iskorišćen vazduh iz inkubatora.
Tehnike koje je Kuni primenjivao bile su veoma napredne za njegovo vreme. Insistirao je na dojenju i bio veoma strog po pitanju čistoće. I druge metode koje je sprovodio bile su revolucionarne! Većina lekara je verovala da kontakt sa prevremeno rođenim bebama treba svesti na minimum kako bi se smanjio rizik od infekcije. Kuni je ohrabrivao svoje medicinske sestre da vade bebe iz inkubatora, da ih grle i ljube, verujući da pokazivanje naklonosti može da pomogne u borbi za život malih pacijenata.
Inkubatori su uvek bili besprekorno čisti. Kuni je zaposlio kuvara da pripremi hranljive obroke za sve dojilje, a ako bi ih otkrio da puše ili piju alkohol, odmah bi ih otpuštao.
U želji da se distancira od cirkuskog karaktera Koni Ajlenda, Kuni je naglašavao da je njegova ustanova zapravo minijaturna bolnica, a ne atrakcija. Sestre su nosile uštirkane bele uniforme, a on i ostali doktori odela i lekarske bele mantile.
Ovakva briga o prevremeno rođenim bebama bila je skupa. Godine 1903. koštala je oko 15 dolara (što je oko 405 dolara danas) po detetu, po danu. Najveći broj roditelja koji su dolazili po pomoć na Koni Ajlend taj iznos nikada ne bi mogao da plati.
Ali, Kuni nije tražio ni cent za medicinsku negu svojih pacijenata - umesto mama i tata, plaćala je javnost! A narod je hrlio u tolikom broju da je doktor mogao da pokrije sve troškove, daje osoblju jako dobre plate i ima dovoljno novca da počne da planira otvaranje sličnih “atrakcija” i na drugim mestima. Vremenom, Martin Kuni je zapravo postao veoma bogat čovek.
Uprkos neospornom uspehu i činjenici da je spašavao živote onih o kojima drugi nisu hteli ni da razmišljaju, dečije dobrotvorne organizacije, lekari i zdravstveni zvaničnici jako su negativno gledali na Kunijevu praksu, navodeći da iskorišćava bebe i ugrožava njihove živote zarad ličnog bogaćenja. Redovno je bilo pokušaja da se njegova praksa ugasi.
Ali kako je vreme prolazilo, Kunijev rekord u spašavanju života i njegova upornost počeli su da privlače i pristalice iz sveta “mejnstrim” medicine. Godine 1914, dok je izlagao u Čikagu, Kuni je upoznao lokalnog pedijatra Džulijusa Hesa koji će kasnije postati poznat kao “otac američke neonatologije”. Bio je to početak velikog prijateljstva i važne profesionalne veze. Njih dvojica su zajedno predstavili inkubator za bebe na Svetskom sajmu u Čikagu 1933/34.
I drugi lekari su vremenom “spustili loptu”. Zapravo, dobar deo njih je počeo da prevremeno rođene bebe šalje kod Kunija. Bila je to neka vrsta prećutnog priznanja kvaliteta nege koju su bebe dobijale u njegovoj ustanovi.
Bolnice u Americi bile su spore u uspostavljanju sopstvene namenske ustanove za prevremeno rođenu decu. Prva na istočnoj obali stigla je u Njujork tek 1939. 36 godina nakon što je Kuni doveo svoju “atrakciju” na Koni Ajlend.
Martin Kuni je na svoj posao gledao dvojako - ne samo da je spašavao živote prevremeno rođenih, već je bio i njihov advokat i glasnogovornik. Svoju malu bolnicu za pomoć bebama vodio je pune četiri decenije na Koni Ajlendu, a sličnu je kasnije otvorio i u Atlantik Sitiju. Tokom godina, putovao je sa svojom “atrakcijom” i u druge zabavne parkove, kao i na svetske sajmove i izložbe širom Amerike. U karijeri dugoj skoro pola veka, procenjuje se da je spasao oko šest i po hiljada beba sa stopom uspeha od čak 85 posto.
Stil / Blic žena
NE PROPUSTITE
Bonus video:
